…A kad poprilično ogladniš, toliko da bi i medveda pojeo, estonski restorani nude medveđe bifteke. Vrlo proračunato jer šta će ti ceo medved kad su u pitanju samo “gladne oči”. Ovom jedinstvenom specijalitetu prethode duge pripreme i komplikovana obrada kako bi se postigao vrhunski ukus. Iako se recept za pripremu čuva u strogoj tajnosti, ja sam uspela da otkrijem parče ovog misterioznog poduhvata. Dakle, meso ubijene divljači najpre nekoliko nedelja “sazreva” u šumi, na trulim panjevima. Noću se smrzava, a danju otapa, po njemu paradiraju kolone mrava, obleću insekti i zunzare. Zatim se drži u pacu, tretira začinima, termički obrađuje u starim pećima i na kraju servira bez mnogo priloga jer bi mu pokvarili ukus. Egzotika na klot. Uz ovakav energetski obrok služi se kvalitetno estonsko pivo ili crno vino, svakome na volju
…
…U Estoniji, na samom „kraju sveta“ , tamo gde vetar duva pod uglom od 92 stepena, gde se sunce pojavi na pet minuta tek da proveri da li si još živ i gde ti je komšiluk toliko tih da ponekad posumnjaš da si se preselio u paralelnu dimenziju. I baš tu, u toj zimskoj tišini, dogodi se čudo – pismo.
Ne e-mail, ne poruka, ne emoji, nego pravo, tvrdoglavo, papirno pismo, koje je preživelo bar tri države, četiri kiše, jedan poštanski štrajk i jednu estonsku mećavu. Putovalo je nedeljama, možda ga je neko nosio na leđima kao u “Gospodaru prstenova”, ali — stiglo je.
Srce lupa kao da te poštar prosio, ruke drhte kao da si dobio Nobelovu nagradu, a ti gledaš u to malo kovertasto čudo i ne usuđuješ se da ga otvoriš odmah… Moraš prvo da se nadišeš tog “mirisa sveta odakle dolazi”, moraš da pogledaš svoje ime bar pet puta, jer je napisano rukom, pravom rukom, ne fontom “Times New Roman”.
A onda ga proždireš. Bukvalno. Svako slovo je kao vitaminska bomba protiv samoće, svaki red je topla supa za dušu.
Sreća je neuporediva. To nije obična radost, to je radost na steroidima. To je onaj osećaj zbog kog želiš da trčiš oko kuće, mašeš pismom u vazduhu i vičeš: “Ljudi! Neko je meni pisao!” Iako oko tebe možda nema nikog, eventualno jedna zbunjena veverica…
| Čitamo zajedno odlomke iz knjige naše sugrađanke i književnice Olgice Marinković. Njena knjiga „Jelena“ predstavljena je i u Kovinu, a mi u ovom kutku našeg lista prolazimo kroz izbor njenih tekstova iz knjige Lice od leda, inspirisane Estonijom gde sada živi naša književnica. Ali, ekskluzivno, i kroz neke neobjavljene delove. Svi koji žele da kupe neku od njenih knjiga, sa potpisom autorke, mogu to da učine putem whatsapp naloga na broj: +381 63 77 07 956 |
