ZLOUPOTREBA ČOVEKA
Kada ljudi postanu sredstvo, a odgovornost dobije drugi broj tačke dnevnog reda
Aleksandar Tišma je u romanu „Upotreba čoveka“ pisao o vremenu u kojem čovek prestaje da bude svrha i postaje sredstvo u tuđim planovima, ideologijama i interesima.
Ne pišem o Tišminom vremenu, niti želim da pravim istorijske paralele koje ne mogu da dokažem. Ali jedno pitanje koje proizlazi već iz samog naslova njegovog romana ostaje bolno aktuelno: Šta se dešava sa čovekom kada pristane da bude upotrebljen?
Zato sam ovaj tekst nazvala „Zloupotreba čoveka“.
Ovoga puta reč je o ljudima postavljenim u Upravni odbor Centra za socijalni rad „Kovin“, o njihovoj zakonom i Statutom utvrđenoj ulozi i o jednom jednostavnom pitanju na koje javnost nije dobila odgovor: Zašto Upravni odbor nije raspisao konkurs za direktora Centra za socijalni rad „Kovin“?
Na sednici Skupštine opštine Kovin, održanoj 17. septembra 2026. godine, Marija Šalipurović je najpre razrešena funkcije vršioca dužnosti direktora Centra za socijalni rad „Kovin“, a zatim ponovo imenovana na istu funkciju, na period do godinu dana.
Obrazloženje se poziva na zakonsku mogućnost da osnivač, pod propisanim uslovima, imenuje vršioca dužnosti direktora.
Tačno.
Ali to nije bilo pitanje koje sam postavila. Pitanje je bilo: Zašto konkurs za direktora nije raspisan? I na to pitanje odgovor nisam dobila.
ZAKON JE TU. UPRAVNI ODBOR JE TU. KONKURSA NEMA.
Prema Statutu Centra za socijalni rad „Kovin“, konkurs za imenovanje direktora raspisuje Upravni odbor najkasnije 30 dana pre isteka mandata ranije imenovanog direktora. Statut takođe predviđa postupak koji Upravni odbor sprovodi u izboru direktora.
Dakle: konkurs postoji, nadležni organ postoji, obaveza je propisana, a konkursa nema.
I onda mi se kao odgovor na pitanje zašto konkursa nema nudi objašnjenje da osnivač ima zakonsku mogućnost da postavi vršioca dužnosti direktora. Ali jedno ne objašnjava drugo.
To što osnivač može da postavi v.d. ne objašnjava zašto Upravni odbor nije raspisao konkurs. To su dva različita pitanja.
I dok se prvo pitanje rešava imenovanjem, drugo ostaje da visi u vazduhu.
UPRAVNI ODBOR — ORGAN ILI DEKOR?
Upravni odbor Centra za socijalni rad nije ukrasni deo institucije.
Prema aktima Centra, Upravni odbor ima zakonom i Statutom utvrđene nadležnosti. On učestvuje u upravljanju Centrom, donosi i usvaja određene akte i izveštaje, a Statut mu poverava i konkretnu ulogu u postupku izbora direktora.
A među tim poslovima nalazi se i onaj koji je u ovoj priči najvažniji: raspisivanje konkursa za direktora.
Zato se sada više ne postavlja samo pitanje: Ko je postavio v.d. direktora? To znamo. Osnivač.
Sada pitam: Ko nije raspisao konkurs?
I tu nastaje tišina.
TRI PREMA DVA
U Službenom listu opštine Kovin broj 15 od 16. jula 2025. godine vidljiv je sastav Upravnog odbora Centra. Pet članova. Tri predstavnika osnivača. Dva predstavnika zaposlenih. Neću iznositi pretpostavke o tome ko šta zna ili ne zna.
Ne dovodim u pitanje stručnost bilo kog člana Upravnog odbora. Ali mogu da postavim vrlo jednostavna pitanja.
Da li su članovi Upravnog odbora znali da je Upravni odbor nadležan za raspisivanje konkursa za direktora?
Ako su znali — zašto konkurs nije raspisan?
Ako su o tome raspravljali — kada su raspravljali i šta su odlučili?
Ako nisu raspravljali — zašto nisu?
A ako nisu znali — kako je moguće da čovek prihvati funkciju u organu javne ustanove, a da ne zna svoje osnovne nadležnosti?
To nisu politička pitanja.
To su pitanja odgovornosti.
ZLOUPOTREBA ČOVEKA
I tu dolazim do suštine.
Ne tvrdim da su članovi Upravnog odbora svesno pristali da budu zloupotrebljeni. To ne mogu znati bez njihovog odgovora.
Ali mogu da postavim pitanje šta se dešava kada ljudi koje postavi osnivač prihvate javnu funkciju, a onda se njihova uloga svede na to da postoje onda kada treba doneti formalnu odluku, dok se odgovornost gubi onda kada treba postaviti neprijatno pitanje.
Osnivač kaže: „Zakon nam dozvoljava da postavimo v.d.“ Dobro. A Upravni odbor?
„Zašto nije raspisao konkurs?“ Tišina. I tako se odgovornost pretvara u štafetu. Samo što je niko ne želi u svojoj ruci.
MOGLA JE BITI ISTA DIREKTORKA
Ovde je važno reći i nešto što se u celoj priči prećutkuje. Pitanje nije: „Zašto Marija Šalipurović?“ Pitanje je: „Zašto bez konkursa?“
Jer redovan postupak ne bi nužno značio da ona neće biti ponovo izabrana. Statut predviđa mogućnost da isto lice po isteku mandata bude ponovo imenovano za direktora. Dakle, mogla je da bude raspisana procedura. Marija Šalipurović je mogla da se prijavi.
Mogla je ponovo da bude izabrana. Ali bi onda postojala i mogućnost da se prijavi neko drugi. I upravo u tome i jeste smisao konkursa.
Da se ne polazi od već gotovog rešenja, nego da se omogući postupak u kojem kandidati imaju jednake uslove da se predstave. Ne znam ko bi na kraju bio izabran. Jer konkursa nije bilo.
KAD JE PITANJE NA POGREŠNOJ TAČKI
Postoji u ovoj priči i jedan mali, ali veoma zanimljiv detalj.
Pitanje o proceduri postavila sam uz 13. tačku dnevnog reda, koja se odnosila na razrešenje vršioca dužnosti direktora.
Od sekretara Skupštine, Radmile Sikimić, dobila sam objašnjenje da ne postoji Zakon koji propisuje konkurs za razrešenje direktora kao i da se pitanje o proceduri imenovanja ne može razmatrati uz tu tačku, jer se imenovanje nalazilo u 14. tački dnevnog reda.
Drugim rečima: pitanje je bilo postavljeno, samo na pogrešnom mestu. Prihvatam. Ono prvo je Radina duhovitost.
Sledeći put ću, očigledno, pažljivije pratiti brojeve. Jer ako se jedna tačka odnosi na razrešenje v.d. direktora, a sledeća na imenovanje istog lica, očigledno je neophodno paziti na granicu između 13 i 14. Nije, izgleda, dovoljno znati šta pitate.
Treba znati i na kojoj se tački dnevnog reda pitanje politički pravilno nalazi.
NE TVRDIM DA JE NEŠTO NEZAKONITO. PITAM ZAŠTO SE NE RADI ONO ŠTO JE PROPISANO.
Da budem potpuno jasna: Ne tvrdim da je ponovno imenovanje vršioca dužnosti nezakonito. Ne tvrdim da je Marija Šalipurović nezakonito imenovana. Ne tvrdim da su članovi Upravnog odbora namerno izbegli konkurs. Za takve tvrdnje potrebni su dokazi.
Ali postoje činjenice koje mogu da proverim. Postoji Statut. Postoji Upravni odbor. Postoji propisana nadležnost.
Postoji činjenica da je Marija Šalipurović ponovo imenovana za v.d. direktora. Postoje pravni timovi koji će se time baviti.
I postoji pitanje: Zašto konkurs nije raspisan?
Zato od Upravnog odbora očekujem odgovor: Da li je u periodu od isteka mandata redovno imenovanog direktora do danas raspravljao o raspisivanju konkursa?
Ako jeste — kada, na kojoj sednici i šta je odlučeno? Ako nije — zašto nije? Od lokalne samouprave očekujem odgovor: Da li je znala da konkurs nije raspisan i, ako jeste, šta je kao osnivač preduzela?
Jer ako osnivač imenuje Upravni odbor, a Upravni odbor ima nadležnost da raspiše konkurs, onda nije dovoljno reći: „Zakon nam dozvoljava.“ Pitanje je šta su, u okviru svojih nadležnosti, uradili oni kojima je zakon poverio odgovornost.
ČOVEK NIJE PARAVAN
Ljudi koji prihvate javnu funkciju prihvataju i odgovornost koja uz nju ide. Ne postaju time ničija lična svojina. Ne postaju dekor. Ne postaju paravan. I ne bi smeli da postanu sredstvo za prebacivanje odgovornosti sa jednog organa na drugi.
Ako je Upravni odbor dobio nadležnost — onda treba da je koristi. Ako je ne koristi — javnost ima pravo da pita zašto.
Ako je lokalna samouprava postavila članove Upravnog odbora — onda ima odgovornost i da od njih traži da rade ono za šta su postavljeni.
Jer kada se ljudi postavljaju u institucije, a onda institucije ne rade ono zbog čega postoje, pitanje više nije samo: Ko je postavljen?
Pitanje je: Za šta je postavljen?
I, na kraju:
Kome odgovara da taj posao ostane nedovršen?
Neću na to pitanje odgovarati umesto njih.
Neka odgovore oni koji su za to nadležni.
Jer ako je čovek u javnom organu samo zato da bi neko drugi mogao da kaže: „Nije do nas“,
onda više nemamo sistem odgovornosti.
Imamo sistem upotrebe ljudi.
A ja ovoga puta pitam:
Ko je čoveka postavio — i šta je čovek, kao član organa, zaista uradio?
Odbornica Larisa Mikić
Naslovna ilustracija Canva
