Piše Dejan Kreculj
Jesen je u Kovin uvek dolazila lagano, gotovo neprimetno. Dani bi postajali kraći, a letnje vrućine polako bi ustupale mesto prijatno toplim popodnevima. Ipak, prvo što je bez greške nagoveštavalo odlazak leta bio je povratak đaka u školske klupe.
Dve velike gradske škole, Zmajeva i Đurina, nakon dugog letnjeg odmora i meseci u kojima je tišina bila jedini stanar praznih hodnika i učionica, odjednom bi oživele. Ispunjavale bi se grajom i dečijim koracima od ranih jutarnjih sati pa sve do bliskog sumraka.
U to vreme nastava je počinjala, za današnje prilike, izuzetno rano. Polovinom šezdesetih godina, kada sam i sam seo u školsku klupu, prvi čas je počinjao već u sedam sati i petnaest minuta. Bilo je to sasvim prirodno i usklađeno sa ritmom čitave varoši. Roditelji su već u šest ujutru morali da budu na svojim radnim mestima — Šećerana, Kombinat, „Zvezda“, strugara, ciglana… svi ti kovinski giganti otvarali su svoje kapije i primali radnike u rano jutro, pa je i deci ostajalo taman dovoljno vremena da stignu na prvi čas.
Oni koji su stanovali dalje — u Žarkovcu, Krečanskoj ulici, pa i u Kleku ili sa desne strane glavne ulice koja je pripadala Zmajevoj školi — morali su na put da pođu znatno ranije. Organizovanog prevoza, kakav danas podrazumevamo, tada nije bilo; ići u školu značilo je pešačiti. Kasnije je početak nastave pomeren na pola osam, što je u odnosu na beogradske škole i dalje bilo rano, a tek znatno kasnije uvedeno je pravilo da zvono zvoni u osam sati.
Osim školskih torbi i novih svezaka, jesen je u Kovin donosila i obilje voća i povrća na pijaci. Kako mosta na Dunavu tada nije bilo ni u najsmelijim planovima, glavni snabdevači varoši bili su bogati voćnjaci i bašte u Žarkovcu, odmah tamo preko i pored Ponjavice.
Posebno mesto u mojim sećanjima zauzimaju vinogradi sa one strane vode. Uz samu Ponjavicu pružao se uski puteljak, omeđen baštama s jedne strane, i gustim redovima starih vrba s druge. Nagnute nad stazom, te vrbe su pravile neki živi, zeleni tunel — nalik na ulaz u čarobni svet iz najlepših bajki. A sami vinogradi bili su posebna priča: neobično uski, tek sa po nekoliko redova loze, ali zato beskrajno dugački, pružali su se duboko u ravnicu.
Pitam se da li je i danas tako. Odavno nisam prošao tim putem pored vode, a voleo bih. Sada, kada je jesen ponovo tu i kada dani opet tiho kraćaju, ko zna — možda ta magija starog tunela od vrba i dalje traje.
Valja otići i proveriti.
Podkast https://tinyurl.com/3ubhsrhe
