Selo koje ima više vikendica nego kuća stalnih žitelja, živelo je skrajnuto sa glavnog puta Kovin-Bela Crkva, decenijama. Tek bi po neko ko je od prijatelja čuo svratio da potraži koziji sir, domaća jaja ili kravlje mleko. Onda je planula Deliblatska peščara, pakao se spustio lično i krenuo jezikom vatre da palaca prema naselju.
Onda su svi čuli za Šumarak na obodu velikog rezervata prirode u Banatu.
Jesen je ušla uveliko u sačuvane šumovite predele visokog i niskog rastinja. Prosula je svoje zlatne boje po lišću, ali se priroda ne da. Trava još zeleni, kočoperno saksijsko cveće guta sveže kapi vode. Tod dragocenog blaga koga nije bilo u avgustu ni za lek!
Na prvi pogled, dok ne zagrebeš peščanom stazom malo uz put, reklo bi se sve je u redu. Onda ti pred pogledom puknu razvaljeni protivpožarni putevi, iščupano korenje stabala, i onda povremeno po negde utabani tragovi točkova.
Vraća se život.
-Jeste li se oporavili malo, pitam mladu ženu u kući koja reklamira prodaju kozijeg sira, jaja, kačkavalja.
– Jesmo. Uh, ispušta onaj težak uzdah mlada domaćica. Uzdah koji prati jeza kroz celo telo kada se misao vrati na te dane straha, panike, neznanja…
Okolo novembar već potapa svetlost lagano u rano popodne, bez sunca još jedan dan, ali neka je lepota i u tom vlažnom pesku pod nogama i tišini pred poslednjom kućom sa leve stranu, uz asfalt. Pre silaska za put ka Vrelu.
Ivanka je srdačna, govorljiva, meštanka rodom, ali tek odnedavno domaćinstvo je počelo da se bavi proizvodnjom kozijeg sira, kačkavalja i ide već dobro. Kao iskusni znalci u gazdinstvu Čurović na zanimljiv način skopčan s prirodom, osmislili su marketing: iznad ulaza na kapiju, uz terasu sa deblima breze, u sitnim detaljima oko kuće.
Malo seosko domaćinstvo, kao i većina okolnih kuća, branilo je ne svoja drvena obeležja, već svoje životinje koje nisu mogle same sebe da odbrane.
Strah i briga, smenjivili su se ovog avgusta, ali je sve postalo nekako podnošljivije zbog stalno dežurnih vatrogasnih ekipa koje su tu parkirale svoje kamione, dan i noć. Smenjivali su se timovi i svako je dolazio u čudu zatečen šta ga je snašlo.
U susretu sa peščarom sve vatrogasne jedinice i pojedinci koji do tada nisu kročili na ovo tlo, nisu mogli da veruju da, bez obzira na iskustvo, ovako nešto još nisu videli. Zemlju iz koje izbija vatra!
Tu kraj poslednje kuće sa leve strane, pre silaska sa asfalta prema Vrelu i Čardaku, danima su dežurali vatrogasci.
–Kada se malo sve stišalo, rekla sam im: od danas jedete kuvano! Nema više tih sendviča i toga. Pa ljudima već nije bilo dobro. I stvarno, kuvala sam. Rekli smo im da koriste sve što im treba. Ko zna koliko je telefona bilo poređano tu oko strehe?! Šta drugo!-priča Ivanka, svoje iskustvo, onako usput, prateći me na kapiji.
–Ali oni?! Kako su se oni nama odužili!–
Čurovići nose sir po porudžbini gde treba, često za Beograd, jer mnogo je vikendaša koji za njih znaju.Tako su ih pozvali i iz vatrogasne stanice u Beogradu da im donesu kantu od 20 kilograma.
Otišli su ne sluteći ništa.
–Uđite, morate da sednete makar na kafu, insistirali su njihovi „stanari“. I šta će, ušli su, a tamo!!
–Oni su ispekli jagnje na ražnju, piće, posluženje, gozba!
Jednostavni ljudi, iz malog sela Šumarak koje niko ne bi ni posetio da ga put ne vodi negde do vikendice ili s namerom za neki domaći proizvod, bili su ganuti i zahvalni na toj pažnji. Nije Ivanka kuvala za hvala i priznanje. Kuvala je iz ljudskosti.
Vatrogasci koje smo zatekli jednom prilikom baš tu pred njihovom kućom, rekli su nam da ih goste kao da su na slavi. Pogojili su se. Ne stižu ni da ogladne.
Bili su na nepoznatom terenu, pred opasnošću koju su jedva kontrolisali, danima u čizmama i uniformi, ali su bili zbrinuti kao najrođeniji. To se ne plaća, to se ne naručuje, to se jednostavno daje.
Izgorelo nam je 11.000 hetkatara, ako ne i više, Deliblatske peščare. Vatra pred sobom nosi, ubija, širi strah. Ali, vatra je iz tih 40 dana divljanja donela mnogo ovakvih priča o dobroti, gostoljublju, zahvalnosti, pažnji i povezanosti za čitav život. I Čurovići će se uvek s toplinom nasmešiti kad ih upitate za te vatrogasce, kao što će i oni tamo negde, po svojim postajama i stanicama, često pomenuti: ali onaj sir, kakav je bio paprikaš, taj pardajz tamo…Ti dobri ljudi!
Dobrota u ljudima pobedila je prirodnu silu, zato ovih dana Šumarak i pod rosnom i stalnom kišom ne deluje sumorno. Nekako je obasjan zlatnim bojama. I prijateljskim osmesima, razmenjenim brojevima telefona, deljenim fotografijama iz porodičnog albuma, nekim pričama pod zvezdanim nebom dok se pažljivo osluškuje vazduh…
Šumarak više nije anoniman. Sad se ovde svraća, traži se plac, kuća na prodaju.
Ne zbog šume, ni peska, nego zato što vazduh još ima te, ne baš uvek duge, sate u druženju i zbližavanju. Ima taj neki miris dobrote i ljudskosti.
A svako traga za takvim mestom.
V.Živkov
