Piše odbornica Larisa Mikić
Poslednje zasedanje Skupštine opštine Kovin podstaklo me je da napišem ovaj tekst.
Ne zbog jedne tačke dnevnog reda, niti zbog još jedne u nizu političkih rasprava između vlasti i opozicije. Podstaklo me je nešto drugo – atmosfera koja se iz sednice u sednicu ponavlja i pitanje koje me sve češće prati: da li je odbornička funkcija svedena samo na podizanje ruke prilikom glasanja?
U skupštinskoj sali sedi više od trideset odbornika. Svi oni predstavljaju građane. Dolaze iz različitih naselja, poznaju probleme svojih sredina, razgovaraju sa ljudima koji su im ukazali poverenje na izborima. Ipak, kada počne rasprava, gotovo uvek govore isti ljudi.
Zašto?
Da li odbornici postoje da bi učestvovali u raspravi, zastupali interese svojih građana i iznosili probleme svojih sredina ili samo da bi potvrdili unapred donete odluke?
To pitanje postaje još važnije kada se radi o problemima koji se tiču svakodnevnog života ljudi.
Na jednoj od sednica predložena je nabavka agregata za vodovod kako bi građani imali vodu i tokom nestanka električne energije. To nije ideološko pitanje. To nije pitanje vlasti i opozicije. To je životno pitanje.
Ako znamo da u pojedinim naseljima nestanak struje znači i nestanak vode, kako je moguće da takav predlog ne dobije podršku svih kojima je interes građana na prvom mestu?
Da li je važnije ko je predlog podneo ili kakve će posledice imati za ljude?
Verujem da postoje teme koje moraju biti iznad političkih i stranačkih podela. Voda, škole, vrtići, putevi, kulturni sadržaji, bezbednost i kvalitet života građana ne smeju biti predmet političkog prestiža. To su pitanja zajedničkog interesa.
Kao odbornica opozicije, smatram da imam obavezu da postavljam pitanja, tražim objašnjenja, zahtevam dokumentaciju i insistiram na transparentnosti rada institucija. To nije izraz političke netrpeljivosti. To je osnovna uloga opozicije u svakom demokratskom društvu.
Opozicija nije prepreka radu institucija. Naprotiv. Njena uloga jeste da kontroliše rad vlasti i da građane upoznaje sa odlukama koje se donose u njihovo ime.
Zabrinjava me kada se pitanja doživljavaju kao napad, a ne kao sastavni deo demokratskog procesa.
Još više me zabrinjava kada se stiče utisak da pojedini odbornici nemaju potrebu da učestvuju u raspravama čak ni onda kada se govori o problemima njihovih sredina.
Građani nisu birali odbornike da ćute.
Birali su ih da govore.
Birali su ih da zastupaju njihove interese.
Birali su ih da pokreću pitanja koja utiču na svakodnevni život zajednice.
Podjednako važna je i atmosfera u kojoj se skupštinske sednice održavaju.
Na poslednjem zasedanju ponovo sam se zapitala koliko smo se udaljili od ideje da smo svi odbornici predstavnici građana, bez obzira na političku pripadnost. Ponekad sitnice najbolje govore o odnosima koji vladaju među ljudima. Kada se iz sednice u sednicu stvara utisak da postoje „naši“ i „njihovi“, da jedni zaslužuju pažnju, a drugi ne, tada problem više nije u jednoj sitnici već u poruci koju takvo ponašanje šalje.
Institucije ne smeju pripadati ni vlasti ni opoziciji. One pripadaju građanima.
Jednako tako verujem da predsedavajući Skupštine mora biti predsedavajući svih odbornika, a ne predstavnik jedne političke opcije. Građani imaju pravo da očekuju da se sednice vode nepristrasno, u skladu sa zakonom i u duhu poštovanja različitih mišljenja.
Uloga opozicije nije da ćuti.
Uloga opozicije nije da zna posao izvršne vlasti bolje od same vlasti.
Uloga opozicije jeste da postavlja pitanja, da kontroliše rad institucija i da građanima ukazuje na probleme koje smatra važnim.
To nije prepreka demokratiji.
To jeste demokratija.
Zato predsedavanje Skupštinom mora biti iznad stranačkih podela. Zato rasprava mora biti zasnovana na argumentima, a ne na omalovažavanju političkih neistomišljenika. Zato različita mišljenja ne smeju biti razlog za uvrede, već prilika da se problemi sagledaju iz više uglova.
Ne brine me postojanje različitih stavova. Oni su prirodan deo svakog demokratskog društva.
Brine me kada odbornici prestanu da govore.
Brine me kada se unapred zna ko će učestvovati u raspravi, a ko neće, bez obzira na temu o kojoj se odlučuje.
Brine me kada stranačka disciplina postane važnija od interesa građana.
Jer Skupština nije mesto na kojem treba da pobedi vlast ili opozicija.
To je mesto na kojem treba da pobede argumenti, odgovornost i javni interes.
Zato na kraju postavljam jedno pitanje svim odbornicima, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju:
Ako odbornik zna da njegovo selo ostaje bez vode kada nestane struje, da li je njegova prva obaveza prema stranci ili prema građanima koji su ga birali?
