Piše Radivoje Nišavić
Kada bih napisao puno ime i prezime, bez nadimka, verujem da većina naših sugrađana ne bi prepoznala o kome se radi jer je njegov nadimak bio sinonim njegovog lika i dela.
Sava Dimitrov je rođen u Beču i mogao je kao takav da mnoge stvari ostvari u Austriji u mnogo većem kapacitetu nego što je to koristio u Mramorku i SFRJ-otu.
Dok se seoskim drumovima valjala prašina, duboka do skočnog zgloba, dok su kola sa gumenim točkovima bila retkost, dok su se svi okupljali da vide neki zalutali automobil, dok se iz sela putovalo pešačenjem do šinobusa na udaljenoj železničkoj stanici, kad su se cigarete kupovale na komad, dok se još nisu ni pojavile perlon košulje sa kragnama tvrdim kao od plastike, dok…dok…dok… ON je imao pravu pravcatu biciklu. Momci su ga molili da im da, da provozaju krug oko parka. Gde god i kad kod bi se negde pojavio i progovorio, tresla su se stakla na prozorima od njegovog, kao sa dna bunara, dubokog glasa. Sava Buša. Majstor Sava. Maestro. Umetnik. Fotograf Sava Buša.Ne postoji ,verujem,ni jedna kuća u selu na čijim zidovima nije okačena fotografija koja je bila njegovih ruku i njegovog foto-aparata delo.Kasnije,torba o ramenu ,u njoj aparat i hrpa nepodeljenih fotografija.Sretne te Buša negde u selu i izvadi tvoju fotografiju jer te slikao pre par nedelja. Slike za ličnu, iz parka, slike pored česme, crkve, ispred kina(bioskopa) gde se ko zatekao i izrazio želju da ga maestro uslika. Kako je sam duhovito komentarisao da „nema nikog u selu koga nije bar jednom okinuo“.
Legenda.
A tek bioskop?! Nedeljom je posle podne bila predstava za osnovce a uveče za odrasle. Malo po malo, učestaše predstave i postadoše redovna dešavanja. Od filma Kum I film je u selu bio osnovna zabavna delatnost. Sedamdesetih su predstave bile atraktivne, a u letnjim mesecima, o raspustu ,bivale su i dve predstave dnevno. U 06 i u 08. Sala uvek puna. Korzo od Ruždija do bioskopa. Zna se ko gde stoji. Stariji momci na samom uglu, naslonjeni na zid rumunske crkve pažljivo zagledaju devojke dok prolaze i analiziraju nove, sazrele devojke koje tek počinju da se pojavljuju i analiziraju nedeljne utakmice po nekoliko dana. I u svoj gužvi i metežu, odjekuje poznati bas Save Buše. Iz bureta. Filmofil i poznavalac filmova par ekselans. Ne verujem da ga neko pamti kao obrijanog. Čovek ispred svog vremena. Umetnička duša u osnovi.
Materijalizam je prezirao. Vrednosti koje je cenio bile su ispred vremena koje smo živeli. A tek kad bi se, tokom predstave u bioskopu, nasmejao! Pola sale bi se valjalo od smeha. Iz klupe u zadnjem redu posmatrao je film ali i likove dok svetlo još gori ili na tada obaveznoj piš-puš pauzi, neophodnoj da se zameni rolna i nastavi predstava. Dolazio je ponekad u bioskop u Pančevo. Uglavnom kino Vojvodina. Odmah je uočen njegov duboki glas tokom komentara filma u toku predstave. Tada bi pola sale zviždalo i ciktalo kod svake lascivne scene, običnog poljupca. Pošto se nekoliko puta glasno nasmejao tokom predstave, gradski momci mu predlože da svakodnevno dolazi u bioskop o njihovom trošku. I pivo u hotelu Sloboda obavezno. Samo da dolazi i ponekad se nasmeje.
Ali, odsustva iz sela su bila kratka. Nije mogao da ne bude sa svojim Mramorčanima. Otvorio se kultni lokal Lovac ispred koga se vrebalo prvo slobodno mesto. Preko dana Proleter, pred- i uveče Lovac. Bioskop negde između. A slobodno mesto bi se ukazalo pred kraj bioskopske predstave kada bi momci izašli iz kafane i videli ženskadiju koja ide pravo kućama nakon predstave. Upute osmeh ili doskočicu da nekoj stave do znanja da su zainteresovani. I svuda se nalazio Buša. Humanista, umetnička duša. Ko zna koliko fotografija je podelio a da mu se nikad nije platilo. Hladnokrvan do perfekcije. Jednom, nešto pijan i nervozan, jedan momak kao nasrnu na Bušu i kao hoće da se tuče. Majstor, sa flašom u ruci, uhvati istu punom šakom oko grlića, razbi istu i izreče:“momak, ja nemam nameru da se sa tobom rvem“. I umiri samo glasom.
Poslednje godine svog života je proveo u Pančevu. Što sam voleo da ga sretnem! Ramena pala, kilogrami se istopili, brada neuredno proređena ali oči svetle i vesele kod svakog susreta. Znao je da kaže da film više nije onaj film, a da fotografije pravi svaki telefon. Nema dara fotografa, nema okretanja objektiva, uveličavanja i podešavanja otvora blende na aparatu. Pored godina koje čine svoje, mislim da ga je i progres, ako je to uopšte progres, u kinematografiji dodatno poražavao. Tu više nije bilo umetnosti, industrijalizovala se.
Otišao je nečujno kod svojih Mramorčana na nebu. I tamo odjekuje njegov grohotni smeh. A mi mislimo da je zagrmelo. Ne! To se gore smeje Sava Dimitrov Buša, naš veliki sugrađanin, umetnik i humanista.
Nisam mnogo rekao o njemu. Tek toliko da ga se opsetimo. Zaslužio je sećanje svih nas , njegovih savremenika
