Piše profesor Dejan Kreculj
Kao i svaka stara varoš sa bogatim pamćenjem, i Kovin je imao svoje specifične izreke, nastale iz stvarnih događaja i neobičnih sudbina naših sugrađana. Neke od tih fraza trajale su decenijama, prenosite s kolena na koleno na sokacima i po kafanama. Jedna od njih, koju još samo stariji Kovinci pamte, glasila je: „Prošao je kao čika Emilijan!“
A ko je bio čika Emilijan i kako je to on prošao? Bio je to naš ugledni sugrađanin — tih, povučen i uvek okrenut svojim poslovima. Nije se mnogo mešao u čaršijska prepucavanja, niti je bio redovan po kafanama. Međutim, celo mesto je znalo za jednu njegovu malu slabost: bio je pomalo „tvrd na paru“. Voleo je čika Emilijan da prođe jeftinije gde god može, a najviše od svega prijao mu je onaj slatki osećaj kada se nešto dobije potpuno besplatno.
Jednog dana, naš fudbalski klub „Radnički“ spremao se za gostovanje u Vršcu. Za navijače je organizovan i zakupljen autobus. Kako je u varoši bila sezona radova u polju i baštama, mnogi redovni posetioci tribina u Rašću nisu mogli da krenu na put. Autobus je ostao poluprazan, pa se neko od organizatora doseti čika Emilijana. Ponudiše mu mesto — naravno, potpuno džabe.
Čika Emilijanu su oči zasijale. Rođeni brat mu je živeo u Vršcu, pa je prilika da ga obiđe, a da pri tom ne plati ni dinara za autobusku kartu, bila prosto neodoljiva. Dogovor je bio jednostavan: kada stignu u Vršac, navijači idu u kafanu, čika Emilijan u posetu familiji, a potom se svi nalaze na stadionu da odgledaju utakmicu i zajedno se vrate kući.
Sve je teklo po planu. Čika Emilijan se ispričao sa bratom i porodicom, stigao na vreme na stadion i sa tribina pošteno glasom opravdavao onu svoju besplatnu vožnju. Utakmica je bila napeta i lepa za gledanje, sve dok, kako to obično biva na lokalnim derbijima, nije sevnula varnica.
Igrači su se nešto zakačili na terenu, sudija je doneo jednu spornu, pogrešnu odluku, i strasti su prekipedale. Izbila je opšta tuča na tribinama. U toj gužvi, poletelim pesnicama i guranju, ni kriv ni dužan, svoju „porciju“ od nekog ponesenog Vrščanina dobio je i čika Emilijan.
Utakmica se nekako završila, navijači su se pokupili i autobus se vratio u Kovin. Izlazeći iz autobusa, ugruvani čika Emilijan samo prostreli prisutne pogledom i procedi:„Drugi put ću, bogme, radije da platim prevoz!“
Nije prošlo mnogo od tog čuvenog gostovanja, a čika Emilijan je otišao i kupio novog „fiću“. Od tada se bezbrižno i mirno vozio gde god je hteo, sam svoj gospodar i bez straha od tuđih utakmica. A Kovinci, kakvi već jesu, dugo su posle toga za svakoga ko bi u želji da prođe besplatno izvukao deblji kraj, sa smehom govorili da je prošao — baš kao čika Emilijan.
Podkast https://tinyurl.com/ycxkj4kp
