Piše profesor Dejan Kreculj
Dok sam svojim učenicima predavao istoriju arhitekture i urbanizma, često sam govorio da gradovi nisu samo skupovi cigle, kamena i ulica. Oni su živi organizmi. Rađaju se, menjaju, sele, beže od nevolja i traže svoje mesto pod suncem. Kovin je jedan od najlepših primera za to.
Kako kaže staro predanje, a istorijski izvori potvrđuju, nekadašnje civilno naselje nije se nalazilo tamo gde je današnje gradsko jezgro. Život se odvijao znatno dalje od tvrđave, vojnog utvrđenja na Starom gradu. Arheološki nalazi svedoče da je na tom uzvišenom prostoru iznad Dunavca kontinuitet života postojao još od neolita.
Sudbina samog kastruma zapečaćena je Požarevačkim mirom 1718. godine. Tada je odlučeno da se tvrđava potpuno razori kako više nikada ne bi mogla da posluži kao vojno uporište. Time je završena jedna velika istorijska epoha Starog grada i počela druga – priča o nastanku današnjeg Kovina.
Od kastruma prema severu vodio je stari put. Prolazio je pored tadašnjeg groblja, koje je, zbog čestih epidemija što su u to vreme harale Evropom, moralo biti dovoljno udaljeno. Mnogo kasnije na tom prostoru nastao je park princeze Elizabete, današnji park kod Zmajeve škole.
Civilno naselje bilo je razuđeno po višoj, bezbednijoj terasi iznad plavnog Dunava, zaklonjeno iza Crne bare koja se i danas prostire velikim delom ovog prostora. Većina kuća nalazila se između današnjeg puta Kovin–Bavanište i Skorenovca, na prostoru koji počinje kod raskrsnice gde se završava vojno imanje, a nastavlja atarskim putem prema Skorenovcu, u narodu poznatim kao Šesta duž. Kada bi zapretila opasnost, stanovništvo je napuštalo svoje domove i sklanjalo se iza zidina kastruma, da bi se po prolasku opasnosti ponovo vraćalo svojim njivama i svakodnevnom životu.
Naseljavanje današnjeg gradskog jezgra usledilo je kasnije, a pratila ga je jedna neobična, gotovo filmska priča.
Kada je vlast konačno dozvolila da se stanovništvo preseli na novu, znatno povoljniju lokaciju, pojavio se ozbiljan problem. Porodica je bilo mnogo, a zemljišta malo. Naravno, svako je želeo plac što bliže centru, blizu crkve i budućeg trgovišta.
Da bi izbegle svađe i osećaj nepravde, vlasti su pribegle sasvim neobičnom rešenju. Naredile su da svaka porodica dovede svog vola.
Na prostoru budućeg naselja okupilo se veliko krdo. Tokom dana životinje su mirno pasle, a kada je pala noć, svaka je legla tamo gde joj je zemlja izgledala najsuvlja, najmirnija i najpogodnija za odmor.
Sutradan je činovniku preostalo samo da zabeleži gde je čiji vo prenoćio. Na tom mestu njegov gospodar dobio je plac za izgradnju kuće.
Danas ta priča zvuči gotovo kao bajka, ali u njoj ima mnogo narodne mudrosti. Ljudi su tada verovali prirodi više nego sebi. Znali su da životinja nepogrešivo oseća ono što čovek često ne vidi – suvlje tlo, zdravije mesto, sigurniji zaklon.
Tako su, prema predanju, prvi placevi novog Kovina određeni instinktom panonskih volova, a ne lenjirom geometara.
Kad god prolazim tim delom grada, teško mi je da ne zamislim veliko krdo volova kako u letnjoj večeri mirno pase na prostoru kojim danas prolaze automobili i šetaju prolaznici. Istorija ponekad ume da bude mnogo maštovitija od književnosti.
Podkast https://tinyurl.com/8vdb59st
