Vojvodina je uzduž i popreko svoje ravnice, pa preko Fruške gore i Vršačkog brda, uz svoj Dunav, Tamiš, Tisu…jedna široka duša. Tu se svako lako skrasi i pod vrelim suncem leta, a košavom tokom cele godine, učini da se svi ti razni jezici i običaji stope u jedan-komšijski i naški. Srbija je biće koje prigrli sve iz ravnice, sa planina, uz jezera i eto magije koja se voli i kad se odlazi daleko i kad se vraća na kratko.
I kad se čvrsto reši da se uprkos svemu-ne odlazi!!
Na svom fejsbuk nalogu naša sugrađanka iz Skorenovca Šorban Pap Adriana napisala je dirljiv tekst o sebi kao Mađarici u Vojvodini i Srbiji. Uz njenu dozvolu delimo ga sa vama.
Šorban Pap Adriana
Odrasla sam kao pripadnica nacionalne manjine, u ovoj zemlji, Mađararica, Vojvođanka u Srbiji.
Prvo sam pričala svoj maternji jezik, posle kad je moja majka videla da mi nikako ne ide srpski upisala me na balet u Smederevo. Tamo sam se jedva sporazumevala, ali kao dete me nije bilo sramota da objasnim i rukama i nogama.
Prošlo je neko vreme i ja sam stekla prve drugarice sa kojima sam pričala srpski, ali me nikad nisu ismejali, što ne znam lepo da se izrazim. Nikad mi niko nije rekao da živim u Srbiji i sramota je da imam akcenat, nikad me niko nije gledao popreko jer sam Mađarica u Srbiji. Svaki put kad sam izgovorila da su moji preci iz Transilvanije i da čak nismo Mađari iz Mađarske, sa čudom su me gledali i čekali moju priču kako nigde u stvari ne pripadam, jer nisam Srpkinja koja živi u Srbiji ali ni Mađarska nije moj dom jer sam rođena baš ovde u Srbiji.
Srce uvek zaboli kada se spominje Transilvanija i Sekelj Mađari, ali Srbija, Vojvodina je moj dom.
Tu sam se rodila, učila da pišem i čitam, tu žive moji roditelji, moja baka je još uvek živa.
Tu sam išla u srednju školu, imala sam mogućnost da učim na svom maternjem jeziku i hvala Srbijo na tome.
Tu gde nas je u osnovnoj školi bilo 32 učenika i 200 đaka u celoj školi, a sada ima jedva 50.
Tu sam završila fakultet i upoznala muža.
Tu u ovoj Srbiji sam htela da ostanem i da imamo porodicu.
Tu gde moj muž i ja nikada nismo radili u struci, gde je od nas više puta traženo da tapšamo i dižemo ruke, idemo na mitinge da bi mogli da radimo ono što volimo.
Mi smo odlučili da to nećemo raditi!
Hoćemo da ostanemo ovde!
U ovoj Srbiji gde imam dve drugarice koje su ostale tu, svi ostali su otišli u Nemačku, Švedsku, Švajarsku, Mađarsku, Ameriku da imaju bolji život!
U ovoj Srbiji smo ostali gde ne vidimo budućnost našoj deci, gde se svaki dan raspravljamo zašto smo ostali?
Svaki dan menjamo mišljenje ostati ili otići u inostranstvo?
Sramota je da deca uče, idu u školu, na fakultet da bi na kraju uhvatili „motke“ jer kažu sine, radi bilo šta samo da zarađuješ, sramota je biti bez posla, nema veze što nije struka, bitno je zarađivati.
E, pa dosta je!
Dosta je da svaki dan gledam moje predivne ćerke i razmišljam zašto sam ostala tu?
Kakvu će one imati budućnost?
Šta ako jedna želi da bude arheološkinja, a druga novinarka? Kako da im kažem da mogu da budu bilo šta samo treba jaako želeti?
Da li treba da ih lažem?
Kaẓ̌u, sine, uči da ne bi morala da radiš fizički posao – ovo nije istina u našoj zemlji.
Kažu, sine, nemoj učiti, jer svakako ćeš morati da tapšeš da dižeš ruke, ćuti i bez škole ćeš moći da postanes bilo ko, ma kupićemo ti diplomu zašto bi se mučila – nažalost ovo se sada dešava u našoj zemlji.
Gledam moju decu i razmišljam kako ću jednog dana da im kažem pa idi, sine, muči se, mi smo se snašli a ti idi preko, tamo je bolje.
Izađite na izbore i mislite na nas, na našu decu, kojoj ovde nema budućnosti ako ponovo izaberemo njih.
Nemojte da vam operu mozak sa ovim parama našim što deli naš predsednik
Nemojte da se prodate za 6.000 ni za 20.000 hiljada.
Objasnite vašim roditeljima, bakama, dekama, kako je ova vlast postala sramota.
Sada treba da se svi ujedinimo. Mađari, Srbi, Hrvati, Bosanci, Slovaci, Rumuni svi koji živimo u ovoj zemlji, i da kažemo: dosta je!!!
Želimo bolji život, bolju budućnost za sebe, za našu decu, za celu zemlju!
Hajde, Srbijo, želim da budem ponosna što živim baš tu!
