Lični ugao: Miloš Ljiljanić
Izborni dan u Kovinu počeo je redovima ispred biračkih mesta, pogledima koji su tražili poznata lica i napetošću koja se osećala još pre nego što su prvi glasački listići ubačeni u kutije. Ali ovoga puta nije se čekalo samo na rezultate. Čekalo se da se vidi ko će prvi pokazati snagu, ko će odrediti ton dana i da li će se posle godina političkih podela nešto zaista promeniti? Na jednoj strani bili su ljudi koji su želeli da sačuvaju postojeći poredak, a na drugoj građani okupljeni oko studentske liste, sa različitim razlozima za nezadovoljstvo, ali sa zajedničkim očekivanjem da njihov glas ovoga puta mora da se čuje.
Prvi susret sa realnošću
Jedna od prvih scena koja je obeležila izborni dan dogodila se na biračkom mestu OŠ „Đura Jakšić“ na kojem je glasala predsednica Skupštine opštine Kovin Sanja Petrović, dugogodišnja predsednica opštine Kovin i predsednica opštinskog odbora Srpske napredne stranke. Prema svedočenjima prisutnih kao i članova biračkog odbora, prilikom njenog glasanja došlo je do problema sa redosledom ubacivanja glasačkog i kontrolnog listića, zbog čega je otvorena rasprava o tome kako je glasanje sprovedeno. Građani su negodovali zbog čekanja, a usledila je i verbalna rasprava sa predsednicom lokalnog parlamenta pri njenom izlasku sa biračkog mesta.
„Trideset godina se baviš politikom, valjda znaš kako se glasa“, bila je jedna od poruka upućenih funkcionerki. Usledile su i grublje reči, dobacivanja i pozivi da ode. Scena je pokazala nešto što je tog dana bilo vidljivo i izvan ovog incidenta, deo građana više nije bio spreman da se pred lokalnim funkcionerima povlači, ćuti ili svoje nezadovoljstvo zadržava za sebe. Ovo nije bio samo sukob oko izborne procedure. Bio je to i susret ljudi koji su godinama bili na suprotnim stranama društvenog i političkog odnosa moći. Ono što je ranije možda ostajalo u privatnim razgovorima sada se izgovaralo javno, na ulici, pred drugim građanima. Ipak, važno je razlikovati nezadovoljstvo građana od utvrđene odgovornosti za nepravilnosti. Sam događaj ne dokazuje namerno kršenje izborne procedure, ali pokazuje koliko je atmosfera bila osetljiva i koliko je poverenje bilo narušeno.
Od posmatrača do čuvara izborne volje
Ako je rasprava ispred biračkog mesta pokazala koliko je nezadovoljstvo postalo otvoreno, mobilni timovi koji su tokom dana nadzirali izborni proces pokazali su drugu stranu istog raspoloženja. U tim timovima nisu bili samo studenti i mladi ljudi. Bilo je tu građana srednjih godina, penzionera, penzionisanih policajaca i ljudi koji su, uprkos godinama i fizičkim ograničenjima, satima stajali ispred biračkih mesta i pratili šta se dešava. Njihov zadatak bio je da uoče sumnjive situacije, zabeleže ih fotografijom ili snimkom, obaveste nadležne i, kada je potrebno, zatraže pravnu pomoć. Nije bilo važno da li neko ima dvadeset, pedeset ili više od sedamdeset godina. Važno je bilo da postoji dogovor, da se informacije razmenjuju i da svako zna šta treba da radi.
U toj slici bilo je nečega što prevazilazi jedan izborni dan. Ljudi različitih generacija i zanimanja, koji se možda u svakodnevnom životu nikada ne bi našli u istoj ulozi, okupili su se oko istog cilja, da prate izborni proces i da zabeleže ono što smatraju nepravilnošću. Nezadovoljstvo se tako pretvaralo u organizovano delovanje. Umesto da samo govore o tome šta ne valja, ti ljudi su došli da prate, proveravaju, dokumentuju i reaguju.
To je, možda, bila jedna od najvažnijih slika izbornog dana u Kovinu, građani koji nisu želeli da budu samo publika u političkom procesu, već njegovi aktivni učesnici.
Kada funkcija više nije štit
Kovin je mala sredina. Ljudi se poznaju, sreću se na ulici, u prodavnici, na poslu i u ustanovama. Lokalna politika zato nije nešto što postoji samo u skupštinskoj sali ili tokom predizborne kampanje. Ona je deo svakodnevnog života. Tokom godina, nezadovoljstvo se nagomilavalo zbog različitih problema, od stanja u opštini i javnim službama do osećaja da običan čovek teško može da utiče na odluke koje se donose u njegovo ime. Za stanovnike koji decenijama žive u Kovinu, poređenje sa nekadašnjim izgledom grada nije stvar statistike nego ličnog iskustva.
Gledati kako mesto u kojem si odrastao propada, a pritom imati utisak da se problemi ne rešavaju, stvara osećaj nemoći. Kada se taj osećaj godinama ponavlja, on prestaje da bude samo razočaranje i može da preraste u duboko nezadovoljstvo. U takvoj atmosferi, suočavanje građana sa lokalnim funkcionerima dobija drugačiju težinu. Ljudi više ne vide samo predsednicu Skupštine, predsednika opštine ili predstavnika stranke. Vide osobu koja obavlja javnu funkciju i od koje očekuju odgovornost. To ne znači da su uvrede i verbalni sukobi postali merilo demokratije.
Naprotiv, demokratska promena trebalo bi da znači da građanin može da postavi pitanje, kritikuje vlast i zahteva odgovor bez straha, ali i bez potrebe da nekoga ponižava. Suština promene nije u tome da jedna strana dobije pravo da vređa drugu, već da funkcija više ne bude izgovor za izbegavanje odgovornosti.
Od napetosti do slavlja
Kako se izborni dan bližio kraju, napetost je i dalje bila prisutna. Mnogi su očekivali tesnu trku, a neizvesnost oko ishoda držala je ljude u pripravnosti. Rad mobilnih timova nastavljao se sve dok biračka mesta nisu zatvorena, glasovi prebrojani i rezultati zabeleženi. A onda su počele da stižu vesti koje su menjale atmosferu. Očekivanje je ustupalo mesto uzbuđenju, a napetost polako prerasla u olakšanje.
Ljudi koji su do tada pratili svaki detalj izbornog procesa počeli su da razmišljaju o onome što dolazi posle njega. Kada je postalo jasno da je studentska lista pobedila, u prvi plan izbilo je osećanje da se dogodilo nešto što je mnogima do tog trenutka izgledalo teško dostižno.
Oko 22 časa, građani su se okupili na trgu u Kovinu. Posle sati provedenih u iščekivanju, praćenju rezultata i brizi da izborni proces protekne kako treba, došlo je vreme za slavlje. Ali to nije bila samo radost zbog osvojenih glasova.
Za mnoge je pobeda predstavljala potvrdu da njihovo nezadovoljstvo nije usamljeno, da postoje i drugi ljudi koji slično razmišljaju i da zajedničko delovanje može da donese rezultat. Osećaj koji je tog dana povezao različite ljude nije nužno bio isti kod svih. Neko je osećao nadu, neko olakšanje, neko ponos, a neko je u rezultatu video priliku da se konačno pokrenu pitanja koja su godinama ostajala bez odgovora.
Dan posle pobede
Pobeda na izborima može da promeni politički odnos snaga, ali ne može preko noći da promeni čitavo društvo.
Ne može sama da ukloni nepoverenje, reši probleme u lokalnoj zajednici ili izbriše godine nagomilanog nezadovoljstva. Kada se jedan deo građana oseti oslobođenim, drugi se može osetiti ugroženim. Kada jedni očekuju da se sve promeni odmah, drugi mogu da budu zatečeni činjenicom da se od njih sada očekuju odgovori i odgovornost. U takvom trenutku lako je da se nada pretvori u nestrpljenje, a nezadovoljstvo u nove sukobe. Zato smo svedoci u prvim danima posle izbora da je nagomilan bes običnih građana u jednom trenutku izleteo iz njih.
Ovo je jedan, kako psihijatri kažu, momenat koji je prirodan. Posle toliko godina ćutnje i straha da se bilo šta kaže u jednom trenutku oseti se sloboda i sav bes tad izbija na površinu.
Kao kada ronilac na velikim dubinama pri izlasku mora da postepeno izranja kako ne bi došlo do dekompresije, tako i građani moraju da shvate da taj nagomilani bes moraju još malo da drže pod kontrolom i da sačekaju da institucije krenu da rade svoj posao.
A svedočimo tome da je lagano krenulo da se dešava. Tako je i druga strana godinama živela u nekom svom svetu. Okružena tapšačima i poltronima koji su stvarali sliku da je sve u redu. Međutim, kada se neko od funkcionera nađe među običnim građanima shvati, u stvari, kakva je realnost i šta građani stvarno o njemu misle. Zato je važno da ono što je počelo kao zajednička odbrana izbornog procesa ne ostane samo sećanje na jedan uspešan dan. Ako su građani pokazali da mogu da se organizuju, sarađuju i preuzmu odgovornost, onda se pitanje više ne završava na tome ko je pobedio? Pitanje je šta će uraditi sa tom pobedom?
Za Kovin, koji mnogi njegovi stanovnici već dugo posmatraju kako propada, nezadovoljni i izgubljenih šansi, izborni dan je početak jednog drugačijeg odnosa prema lokalnoj politici. Ne zato što će se sve promeniti odmah, već zato što su građani pokazali da ne žele da ostanu po strani.
Ako je nešto tog dana postalo vidljivo, onda je to činjenica da građani nisu samo ljudi čiji se glas prebrojava jednom u nekoliko godina. Oni su ti koji prate, udružuju se, postavljaju pitanja, traže odgovore i odlučuju da li će nekome ponovo poveriti svoj glas. I možda je upravo to najvažnija promena koju je izborni dan u Kovinu pokazao, ne samo promena u broju glasova, već i promena u osećaju ljudi da imaju pravo da se pitaju, da zahtevaju i da budu deo odluka koje određuju njihovu budućnost.
