Piše Dejan Kreculj
I danas, posle četiri decenije rada u prosveti, mogu da kažem da sam imao izuzetnu privilegiju što mi je u kovinskoj gimnaziji profesor srpskog jezika i književnosti bio profesor Vujisić. Završio sam prirodno-matematički smer, pa su matematika i prirodne nauke bile područja u kojima smo sticali najviše stručnog znanja. Ipak, kada se danas osvrnem na gimnazijske godine, shvatam koliko nas je, pored tih znanja, oblikovala i izvrsno vođena nastava jezika i književnosti.
Od Odiseje i velikih dela svetske književnosti do Ive Andrića, koji je u to vreme još bio naš savremenik, otvarao nam se svet mnogo širi od školskog programa i buduće struke. Nismo učili samo o piscima, delima i književnim pravcima. Učili smo, možda i ne primećujući to dovoljno, da čitamo, razmišljamo, razumemo ljude i svet u kojem živimo.
Profesor Vujisić nam je govorio da se Andriću treba vraćati. U ono vreme, dok smo sedeli u klupama kovinske gimnazije, verovatno nismo ni slutili koliko će nam ta njegova rečenica značiti kasnije, kada škola ostane iza nas, a život počne da postavlja pitanja na koja u udžbenicima nismo tražili odgovore.
Dugo sam je pamtio kao jednu od onih nastavničkih poruka koje ostanu negde u sećanju, zajedno s glasom profesora, učionicom i vremenom u kojem smo odrastali. A onda sam, mnogo godina kasnije, shvatio da je zaista primenjujem.
Kada bih imao potrebu ili obavezu da nešto napišem, dešavalo mi se da zapnem. Sednem, pokušavam da započnem tekst, menjam rečenice, vraćam se na početak, pa sve iznova. Što se više trudim, ono što želim da kažem kao da se sve više udaljava. Danas bih to, valjda, nazvao stvaralačkom blokadom. Tada sam samo znao da mi pisanje ne ide.
U takvim trenucima setio bih se profesora Vujisića. Prekinuo bih mučne i neuspešne pokušaje, odložio pisanje i uzeo Andrića. Nisam tražio rečenicu koju bih mogao da prepišem, niti ideju koju bih preuzeo za svoj tekst. Jednostavno bih čitao. Posle nekog vremena odložio bih knjigu, vratio se onome što sam započeo i, gotovo neprimetno, misli bi ponovo potekle. Pisanje bi se nastavilo, a ono što je malopre izgledalo kao nepremostiva prepreka postajalo bi posao koji se može završiti.
Profesor Vujisić, naravno, nije mogao da zna kada nam je to govorio da ću se njegovog saveta pridržavati i mnogo decenija kasnije. A možda je baš u tome i smisao dobrog nastavničkog saveta: ne mora učenik odmah da razume njegovu punu vrednost. Dovoljno je da ga ponese sa sobom, pa će mu život već pronaći pravu priliku da ga upotrebi.
Iz gimnazijskih dana ostala mi je u sećanju i jedna Andrićeva pripovetka kojoj sam se povremeno vraćao. Bila je to Priča o vezirovom slonu.
U Travnik stiže novi vezir, a s njim i mladunče afričkog slona. Dok životinja, vođena svojom prirodom, pravi štetu po čaršiji, ljudi trpe i ćute. Ne zato što ne vide šta se događa, već zato što iza slončeta stoji vezir, čovek čijoj se volji niko ne usuđuje da otvoreno suprotstavi. Njihov bes raste, ali nema gde da se ispolji. Tek kada od sultana stigne katil ferman vezir umre, a čaršija se sveti njegovom ljubimcu.
Slonče je, naravno, samo životinja. Ne razume ni vlast ni strah koji izaziva, niti zna zašto ga ljudi mrze. Ali upravo je u tome snaga Andrićeve priče: iza prividno neobičnog događaja otkriva se čitav svet straha, prikrivene mržnje, nemoći i osvete.
Čitao sam tu pripovetku davno, a kasnije sam joj se vraćao kada bih u svom okruženju prepoznao nešto što me podseća na nju. Ne mora to uvek biti slon, niti vezir. Dovoljno je da se pojavi neko kome se mnogo toga prašta zato što iza njega stoji moćan zaštitnik. Ljudi tada često ne ćute zato što se slažu, već zato što procenjuju da je ćutanje bezbednije. A kada zaštitnik nestane, odjednom se menja i odnos prema onome ko je do juče bio nedodirljiv.
Andrić, međutim, ne dopušta da se priča završi jednostavnom podelom na krivce i žrtve. Slonče jeste bilo zaštićeno vlašću, ali nije bilo krivo za svet u kojem je živelo. Čaršija je imala svoje razloge za bes, ali je svoju nemoć na kraju iskalila na nedužnoj životinji. Možda se upravo zato ovoj pripoveci vraćamo: ne samo da bismo prepoznali moćnike i njihove privilegije nego i da bismo se zapitali šta se događa s ljudima koji dugo žive u strahu.
Nedavno sam na internetu pronašao PDF knjige Ivo Andrić: Priča o vezirovom slonu i druge odabrane priče i pripovetke, objavljivane 1946–1975. U njoj je i pripovetka kojoj sam se toliko puta vraćao. Postavio sam knjigu na portal Academia.edu, ne očekujući ništa posebno. Međutim, iznenadilo me je što gotovo da nema dana da neko ne posegne za njom. Ne znam ko su svi ti čitaoci, niti zbog čega su otvorili baš tu knjigu. Možda je neko traži zbog školske lektire, neko zbog Andrića, a neko je, poput mene nekada, ponovo pronašao priču koja mu pomaže da razume nešto što gleda oko sebe.
I tako se, posle toliko godina, vraćam i profesoru Vujisiću i njegovom savetu. U našoj kovinskoj gimnaziji govorio nam je da se Andriću treba vraćati. Tek kasnije sam razumeo da to ne znači samo ponovo čitati poznate stranice. Znači vraćati se delu s novim iskustvom, s drukčijim pitanjima i s godinama koje su u međuvremenu stale između čitaoca i knjige.
Profesor Vujisić je dobro znao šta govori, a Andriću se, zaista, treba vraćati.
