Piše Dejan Kreculj
Čovek često pomisli da se s promenom vremena menja i priroda ljudske sujete. A zapravo, ostaje isto ono staro nastojanje da se ispadne važniji, učeniji i moderniji nego što se zaista jeste.
Nedavno sam, slušajući razgovor jednog inače školovanog čoveka, u punoj životnoj snazi, primetio kako u govoru nasumično razbacuje strane izraze, žargonizme i novije tehničke termine. Nije tu reč o istinskoj stručnosti, već o prepoznatljivom pomodarstvu: kada nemaš šta suštinski da kažeš, poslužiš se rečima koje zvuče učeno, pa njima kao zavesom zakloniš prazninu. A iza takvog govora često se krije nedovoljno poznavanje sopstvenog jezika i književnosti, koja je mnogima ostala u magli obavezne školske lektire – nekada prelistane tek reda radi, a kasnije zamenjene prepričavanjima sa Vikipedije ili nekog drugog sajta.
Odmah su mi se, kao u nekom filmu, vratile slike iz ranog detinjstva.
Dok su majka i tetka u našem starom stanu pile kafu s komšinicama, a ja se igrao u uglu sobe, često se prepričavala anegdota o našoj sugrađanki, gospa Kati. Bila je to žena koja je silno želela da ostavi utisak dame od stila i svetskog duha, pa je i u običan razgovor volela da ubaci poneku „gospodsku reč“.
Tih godina, dok su se s radija i retkih televizora širile vesti o Samitu nesvrstanih i miroljubivoj koegzistenciji, gospa Kata je, hvaleći se svojim kulinarskim umećem, znala zaneseno da izjavi kako u šlag za kolače dodaje malo soli da bi dobio bolju – koegzistenciju, umesto konzistenciju.
Komšinice bi prasnule u smeh uz kafu, a onda, s merom svojstvenom tom vremenu, prokomentarisale:
„Zna gospa Kata mnoštvo gospodskih reči, samo ne zna tačno gde koja dođe.“
Gospa Kata je, barem, imala šarma. U njenoj želji da deluje otmeno bilo je nečeg naivnog i ljudski simpatičnog. Nije ona nikome držala predavanja niti je svoju jezičku dovitljivost nudila kao dokaz posebne pameti. Samo je želela da ostavi utisak.
Danas, međutim, gospa Kate više ne piju kafu u kuhinjama. Srećemo ih na ekranima, u beskrajnim televizijskim razgovorima, internet emisijama i digitalnim četovima. Njihova „koegzistencija“ preselila se u skraćenice, pomodne izraze i korporativni novogovor. Reči se i dalje mešaju, ali više nije uvek reč o bezazlenoj želji da se zvuči otmeno. Ponekad su posredi navika da se govori pre nego što se razmisli, lenjost da se nešto proveri ili uverenje da je tuđi izraz vredniji samim tim što zvuči modernije.
I dok se danas busamo u grudi tehnologijom i modernošću, možda bi trebalo da se zapitamo koliko zaista razumemo reči kojima se služimo. Nije sramota ne znati, pitati ili proveriti. Nevolja je kada se pravimo da znamo, a ne primećujemo kako nam ono što nam je najbliže polako izmiče.
Gospa Kata je, bar, grešila samo u receptu.
A nama bi se moglo dogoditi da pogrešimo u jeziku, u mišljenju i, na kraju, u onome što smo želeli da kažemo.
I tako nam sopstveni jezik tiho curi kroz prste, kao onaj nesuđeni, premućeni šlag.
Podkast https://tinyurl.com/mr284jcm
