Biće tome skoro četiri decenije kako je kovinska publika prvi put dobila jedan rok festival. Bio je to KRF – Kovinski rok festival. Nastupile su dve pančevačke, dve smederevske i dve kovinske rok grupe. Amaterske po statusu ali vrlo ozbiljna svirka se čula te poslednje avgustovske večeri 1986. godine.
Te osamdesete bile su zlatne godine roka. Za svetsku, jugoslovensku pa i lokalnu scenu. Bendovi su nicali na sve strane. Iz podruma, garaža, soba, dvorišta čulo se neumorno sviranje svih rok instrumenata koji su bili dostupni. A nije ih bilo ni malo jednostavno nabaviti. Pravljeni su od kartonskih kutija koje su bile zamena za bubanj, do ručno rađenih „skalamerija“, koje je trebalo da predstavljaju razglase, elektricne gitare i klavire. Kovin je imao svoje bendove još davnih šezdesetih. Ti su momci svirali na igrankama. Osamdesete su obeležile diskoteke i tvrđi zvuk, pa su to već počele da bivaju ozbiljne svirke i nastupi.
Muzika se još uvek skidala „na uvo“. Nije bilo youtube, interneta, već su se slušale ploče i kasete pa se na svom instrumentu tražio ton koji odgovara onom u originalu. Mukotrpan i zahtevan put do akorda i nota, ali bi zadovoljstvo bilo ogromno kad se „stvar skine“.
–Ta energija i entuzijazam nikad se više neće ponoviti, –kaže Vuk Dobrić, svedok i aktivni učesnik tog vremena, sa svojim bendom „Mrak“
–Te `86. godine, Vojin, moj stariji brat, uz pokroviteljstvo tadašnjeg Centra za kulturu, pokreće prvi kovinski rock festival. Uz bendove iz Smedereva i Pančeva, nastupaju i dva kovinska benda, „Rajska ptica“ i reformisana grupa „Mrak“.
Medjutim, ono najvažnije što se desilo u periodu od ’86. do negde ’90. je novi talas muzičara, sa nesvakidašnjom koncepcijom svirke, potpuno drugačijom percepcijom sveta oko nas. Snažnim, skoro „bolnim“ gitarskim rifovima, oštrim, kritičkim tekstovima koji ukazuju da je ipak „Nešto trulo u državi Danskoj“, -priča nam kovinski roker, ne bez sete koja se oseća u svakoj rečenici:
–„Rajska ptica“ nastupala je u sastavu : Bata Vrengić – bubanj, Djura Simičić – gitara, Vojin Dobrić – klavijature, Dušan Gonzo Popa – bas. Grupa „Mrak“ : Zoran Djurić – Djura panker – vokal, Zoran Milosavljević – gitara, Dane Bogdanov – bas, Božidar Andjelkov – bubanj, Vuk Dobrić- klavijature
U tom periodu nastaju mnogobrojni bendovi : Tornjevi Boa Moria, Lady Punk, They Live, Keops, Horror Boogie, Kumulusi.(Izvinjavam se ako sam nekog preskočio) Ovo je bila tako jaka underground scena, da su mogli da joj pozavide i mnogo veći gradovi od Kovina.
Puštamo Vuka da priča i seća se, jer govori u ime cele jedne mladosti kojoj je Kovin zaista bio u srcu. Najlepši na svetu.
– Naš bend je svirao svuda gde mu se ukazala prilika. Tih prilika je, na zalost, bilo malo. Tada nisu postojali klubovi koji su pravili takvu vrstu svirki. Jedna anegdota vezana za naš nastup u Domu omladine u Pancevu, na jednoj od čuvenih takmicarskih gitarijada, prijavili smo se kao bend iz Starčeva ( Kumulusi ), jer su tada mogli samo da nastupaju bendovi iz pancevacke opstine. Nekim čudom prosli
Tadašnji Kumulusi nastupili su u sastavu : Julijana Kovačević – vokal, Dane Bogdanov – bas, Zoran Milosavljević – gitara, Igor Nedeljković – bubanj, Vuk Dobrić – klavijature
Sto se tice aktivnosti van svirki, mnogi od nas, pored obaveza u školi, bili smo ozbiljno ukljuceni u kulturni zivot grada. Bavili smo se glumom u amaterskom pozoristu, neki su pisali poeziju, deo ljudi se bavio radio programom, tu bi izdvojio emisiju „Radio Bastilja“ na tadašnjem kovinskom radiju (Radio Kovin. prim.redak.) koja je u gradu imala kultni status. Kako reče moj drug Đera (Aleksandar Đerić- prim.redak.) mi smo se, pre svega družili, bili smo predodređeni i „osuđeni“ jedni na druge, jedni na druge smo uticali, razmenjivali muziku, knjige, nikad nismo bili sami, to je ogromna razlika u odrastanju mladih tada i sadašnjih generacija.
Na FB stranici Pidikanci na okupu našli smo ove fotografije i tekst, koje potiču iz tih rokerskih godina osamdesetih. Jer i u naseljima u opštini bilo je bendova i nek ovo bude poziv da nam se jave i podsete nas na svoju muziku:
„27 Decembra 1982 godine, prilikom našeg nastupa u sali Radničkog doma u Kovinu. Pre drugog svetskog rata tu je bio čuveni Hotel Central, a sama zgrada je zadužbina poznatog Kovinskog trgovca Jovana Stojanovića. Na prvoj slici stoje s leva na desno Đurica Živanov, Milan Bata Vrengić, Dušan Gluvakov Crepajac, Đura Simičić i prijatelj grupe Goran Pučijašević Bluz.Na drugoj slici se vidi da je sala bila dobro popunjena ljubiteljima rokenrola..“
Braća Dobrić potekla su iz ugledne, obrazovane i umetničke porodice. Majka Dragana bila je francuski đak, intelektualac izvanrednog duha, svirala je klavir i tu ljubav prenela na sinove. Otac Peša svirao je u Kovinskim bećarima, muzika je bila sastavni deo odrastanja. A onda su Vojkan i Vuk otišli u suprotne bendove. Nameće se pitanje, da li je bilo rivalstva?
–Naravno da je bilo rivalstva! Nekako, čini mi se, ipak više sa moje strane, s obzirom da sam osam godina mladji, željan dokazivanja, uvek u pokušaju da ga zasenim svojim sviračkim umećem. To je išlo dotle, da sam na nastupu u Kovinu, na pomenutoj gitarijadi, jedan deo solo deonice odsvirao, verovali ili ne, nosom. Njega je inače teško sustići, a kamoli prestići, jer je u pitanju čovek sa neverovatnom energijom, koja traje i danas.
Početkom ’90-ih, sve je krenulo nizbrdo. Kako sa zemljom uopšte, tako i sa bendovima. Znamo svi šta se dešavalo. Mislim da ni Martin Skorseze ne bi mogao da osmisli takav scenario za ono što nam se dešavalo u narednih 10-ak godina…
Sve nam se raspadalo ispred očiju, bili smo zatečeni, nespremni za tako nešto. Nikom od nas, realno, tada nije bilo do svirke.
Rok je toliko bio deo njihovog života da je prosto neverovatno da je postojalo nešto izvan toga. No, jeste:
–Bole je, ako se ne varam već završio učiteljski fakultet u Vršcu, Zoran Djurić- Djura takodje. Mi smo završavali srednje škole i spremali se za faks. Zoka Milosavljević je upisao geološki fakultet, Dane učiteljski u Vršcu, a ja nešto kasnije tehnološki faks u Zrenjaninu. Mada su nam ipak glavne preokupacije bile još uvek probe, svirke i naravno neizostavni preferans.
Vojkan je već tada ušao ozbiljno u preduzetničke vode, mada je pre toga završavao geodetski fakultet. Za ostale iz tog benda, iskreno, nisam najsigurniji, sem za Gonzu, koji je i tada, kao i sada, bio na glasu kao izuzetan majstor elektoničar.
Jedan besmisleni rat urušio je sav smisao jedne epohe, no muzika pobeđuje. Vuk Dobrić koji je nastavio da se bavi muzikom i u svom kafiću koji je godinama držao, simbolično ili ne, u okviru Centra za kulturu, ispod pozorišta, tamo gde je svojevremeno i rastao uz majku, uz pozorište, uz život u Kovinu, u Krugu od nekoliko stotina metara u okviru koga se odvijao i još se odvijao gradski život.
A šta je sa današnjom kovinskom rok i muzičkom scenom?
–Današnja scena, na sreću, još uvek postoji. Nije toliko brojna, ali je tu. Drži ipak, kakav-takav balans. Na žalost, gradski oci nemajul baš previše sluha za tu priču, tako da im manjkaju ozbiljniji nastupi na većim binama. Njihove svirke su se svele, u Kovinu, na lokalne kafiće. Šteta.
Baš šteta!
V. Živkov
