21.08.2024. – Lana Bulatović je devojka sa dvadesetak dijagnoza. Od devete godine suočena je sa bolešću koja joj je ograničila normalan život i normalno odrastanje. Išla je na dijalize, oslepela, imala transplantaciju i sa ivice ponora i već gotovo bez nade da će preživeti, ona se izdigla kao feniks i ponovo počela da živi, zahvaljujući svojoj majci, koja joj je donirala bubreg. Nikad ne odustaje, nikad se ne predaje, ali sada već gubi snagu. Ne traži novac, ne traži da joj neko stalno bude motivaciona podrška, ona samo moli da joj neko da šansu da radi i sama zarađuje.
Ovo pismo koje prenosimo u celosti, ona je napisala. Tačnije izdiktirala, jer se odlično snalazi sa računarom i transformacijom glasa u tekst i obrnuto. Ona čita sve informacije, prati postove, komentartiše, a nadasve jedno je pametno i obrazovano mlado biće. Za urednika je ovakav tekst nemerljivo zadovoljstvo. Ima po neka tehnička greška, ali stil, rečenica, misao, sve je u takvom skladu da bi Lani mogli pozavideti i ljudi koji se profesionalno već bave pisanjem.
Možda da razmislimo? Lana bi mogla da radi u kol centru, kao asistent za podršku kupcima? Možda bi mogla da radi na pisanju tekstova za društvene mreže, copywriter, možda bi mogla mnogo toga. Ona je čak na svom fejsbuku pisala i da bi čistila domaćinstva, kao što sama čisti i održava svoju sobu.
Da li je teško da zajedno razmislimo šta bi to ona mogla da radi. Nažalost, Kovinske info trenutno nemaju budžet za plaćanje saradnika, ali čim budemo imali mogućnosti, ponudićemo Lani saradnju. Do tada, pomozite vi koji možete.
Hvala.
Poštovana redakcijo Kovinske info,
pišem vam povodom svoje potrage za poslodavcem koji bi me zaposlio kao slepu osobu sa transplantiranim bubregom, u okolnostima lečenja imunosupresivnom th i portabilnom insulinskom pumpom sa kontiuniranim monitoringom putem nfc senzora.
Zvuči komplikovano, ali to je samo jedan običan život u gomili sličnih.
Na samom početku navodim de facto svoje ograničene mogućnosti da ne bi bilo nekih nesporazuma.
Ono što je suštinski važno jeste činjenica da mogu raditi i da želim.
Moji lekari su dali svoja stručna mišljenja svako u svojoj oblasti, izjasnivši se o mom zdravstvenom tj psihofizičkom stanju, ocenivši konkretne poslove za koje sam sposobna.
Naravno da sam se prijavila na Biro za zapošjavanje.
Pratim poslovne oglase putem sajtova za zapošjavanje.
U iščekivanju posla stičem nova znanja i veštine u okviru socijalnih mogućnosti malog mesta i problema nepostojećih sistemskih planova za unapredjenje kvaliteta života osoba sa invalidnošću.
Služim se asistinim tehnologijama koje mi čitaju tekst i opisuju slike i stvari, tačnije, imam telefon sa ogovarajućim softverom i aplikacijama.
Kao što vidite, koristim srpsku tastaturu i nije mi teško da po virtualnoj touch screen tastaturi tražim slovo po slovo, kliknem dva puta po ekranu da bih ga otkucala i tako u nedogled, poštujući pravopis i gramatiku.
Zapravo, toliko volim da pišem da mi ni proces kucanja nije naporan.
Još uvek pišem i manualno, još uvek cenim rukopis i svaku formu reči, pa tako piskaram po facebooku svoje kvazi pesme.
Uglavnom, odlučila sam da se borim protiv utučenosti koju osećam zbog besparice tako što ću na sve legitimne načine tražiti svoju priliku za normalan život. Posao mi je neophodan iz finansijskih razloga kao i svakom, ali potrebno mi je i da budem ono što mogu, zdravo društveno biće sa svojim osobenostima.
Rekoh tj napisah svašta, a ipak ništa.
Nema tih reči koje će preneti moje srce sa svim njegovim mislima kako bih se opravdala za svoje društvene grehe.
Da ne bih dalje mudrovala na ovom mestu očaja stavljam tačku u nadi da će se neko radno i socijalno mesto naći za mene u našem gradu.
Molim za razumevanje i apelujem na ono što idealistički nazivamo ljudskost, da me ne kontaktiraju usamjenici radi družbe niti da se poigrava mojim osećanjima nekim prostaklucima.
Mnogi mediji objavili su moju priču pa se nadam da ćete i vi kao lokalni medij, u premalom gradu za ružne izjave na moj prazan račun, objaviti ovo pismo.
Još uvek se lečim humanitarno od preostalog novca i ne uzimajte to za zlo.
To je posebna tema o kojoj možemo pričati uz tone dokumenata koje govore o sudbini nas preko 1600 korisnika Humanitarne fondacije Budi human.
Jedna ili tri tačke,
Lana Bulatović
nanolina755@gmail.com