08.08.2025. Veliko je zadovoljstvo kad jedna lokalna novina može da promoviše rad nekog iz zavičaja, a pogotovo ako taj „neko“ za sobom ima već nekoliko objavljenih knjiga. Olgica Marinković, naše gore list afirmisani je pisac. Njena knjiga „Jelena“ predstavljena je i u Kovinu, a mi ćemo u ovom kutku našeg lista proći kroz izbor njenih tekstova iz knjige Lice od leda. Svi koji žele da kupe neku od njenih knjiga, sa potpisom autorke, mogu to da učine putem whatsapp naloga na broj: +381 63 77 07 956
Oduvek sam se trudila da igram pošteno, stoga priznajem da ove redove, koji će vas na neki način pripremiti za moje doživljavanje „zapadnog severa“ ili „severnog zapada“, ispisujem post festum. Kada sam se približila kraju svojih kazivanja, osetila sam potrebu da napišem i uputstvo za čitanje, tipa „promućkati pre upotrebe“. Čemu upozorenje? Stoga što ne želim da me doživite kao klasičnog pečalbara jer ja to i nisam bila. Otmeno rečeno, nalazila sam se u svojstvu dekorativne pratnje svom mužu. On i danas ljutito reaguje na ovu opasku, ali je to bilo jedino oružje iz koga sam ispaljivala osvetničku tanad na dotičnog, odgovornog za „estonski projekat“. Verovatno ćete reći da sam ove redove mogla ostaviti za zaključak. Želela sam to. Kao što su moja nepripremljenost i euforija želele da do preterane dopadljivosti našminkaju i idealizuju nepoznato lice novog sveta. S obzirom na turbulencije kojima sam, pa, dobrovoljno bila izložena, s obzirom da nije išlo po redu letenja mojih očekivanja i da je sve vrlo često bivalo postavljeno naglavačke, dozvolila sam sebi malo slobode i tumbanja. U stvari, sve je ispalo tako istumbano i van koloseka kojim sam putovala više od pola veka, da nije ni bitno kojim ću vas redom upoznavati sa onim što sam fasovala.
Sever. Zvuči zimogrožljivo i egzotično, istovremeno. Ako mene pitate, ja sam oduvek preferirala toplije krajeve, a kada bi mi se pružala i šansa da biram, odluke su se svodile na pregrejane morske obale, na beskrajno nebo bez i jednog oblaka, na toplotni neizdrž. Dobro, de! Potpuno nemaštovito i neprihvatljivo. Mazohistički doživljaj udinstavanja sive moždane mase koja samo pod tim izgovorom ne mora da bude upotrebljavana. Jednom godišnje, u trajanju od desetak dana mučno zarađenog odmora. Dakle, kada mi je saopštena odluka o raseljavanju u hladnije krajeve i o promeni geografske nastambe, pomislila sam na prvoaprilsku šalu, doduše, izgovorenu u septembru. Severni predeli nikada nisu bili tema na koju sam ja trošila previše vremena. U stvari, nisam uopšte imala takve rashode. Gore pomenutu egzotiku oduvek sam vezivala za ekstremno niske temperature, za borbu tamošnjih stanovnika za opstanak, za hrabrost osvajača najviših glečerskih vrhova i tome sledstvujušče – neka im je Bog u pomoći. I neizostavno – daleko im lepa kuća! Nikada se ni jedna severna zemlja nije našla na mom spisku, čak ni kao turistička opcija. Čak, i da sam je izvukla na nekom takmičenju, kao utešnu nagradu, velikodušno bih je ustupila.
Uz mnogo skepse i malo optimizma, ipak sam pristala. Da je predlog upućen mojoj starijoj ćerki, ona bi imala spreman odgovor:
-`Ajde, ne! Pali!!!
(Pitam se da li je to trebalo da bude i moj odgovor izbora?)
I tako, u meni se probudio i uzjogunio ajvančić. Isti onaj koji u svakome od nas spava i čiji san treba shvatati kao najveću svetinju. Malo nepažnje i znatiželja ovih opasnih nevidljivaca narasta do neslućenih razmera i mi je u nekom trenutku moramo nahraniti sopstvenom rukom. Makar rizikovali da ostanemo bez nje. Mnogo uzaludnog „severnjačkog“ vremena utrošila sam preispitujući svoje mentalne kapacitete u koje sam „donekle“ pouzdano verovala. Od pre dve godine sve se nalazi pod velikim znakom pitanja, pa i pomenuti kapaciteti. Mislim na onaj period „odnekle“.
Moje interesovanje za predstojeći pohod postalo je nezajažljivo i preterano. Nedeljama sam „guglala“ o maloj zemlji, zaturenoj u nekom evropskom ćošku, divila se, čudila, trudila se da što više detalja zapamtim, kao da će to kod mojih novih domaćina izazvati ushićenje. Iz biblioteke sam dovlačila svu raspoloživu literaturu, nevažnu statistiku, priče, bajke i začuđene poglede stare bibliotekarke. Njuškala sam po istorijskim podacima ostavljenim u klupama osnovne škole, prisećala se priča o podjarmljenom i gladnom narodu, o retkim sportistima, evrovizijskim takmičenjima i pevačima u smešnim festivalskim haljinama.
Kažu da ni jednu knjigu nije mimoišla fikcija. U mojoj je sinonim za fikciju preterivanje. Kada sam shvatila da su moji domaćini podigli nesavladive zidove oko sebe, ja sam im se svetila malim pakosnim preterivanjem, kako bih potisnula svoje nezadovoljstvo. Tako sam, recimo, temperaturu od minus petnaest spuštala na dvadeset pet ispod nule i podizala sopstveno „snežno kraljevstvo“ na talinskim raskršćima. Baš sam im naudila! Ali! Ono u čemu nisam mogla da preteram i tako izneverim sebe, odnosi se na prećutkivanje i laž o prednostima koje pruža život na severu Evrope. Jednostavno ne bih mogla nastaviti pod teretom tolikih „greha“. Poučena primerom iskusnijih, napravila sam ove beleške potpuno iskreno i bez fušerisanja. Ne nanoseći glavobolju svojim domaćinima, neprimetno sam i tiho stupila na njihovo tlo i pokušala da „uđem u legendu“, nešto kao moj drug iz devojačkih dana, Vajat Erp. Još jednom ali! U estonskim legendama odavno su ispisane sve stranice, tako da za poglavlje o meni nije bilo mesta. Greška u računu! I po svoj prilici, nedovoljno tiho. E, moj došljače! Trebalo je da kod svoje kuće zaboraviš kofer sa entuzijazmom i uglađenim manirima i što je najvažnije, da budeš nevidljiv. Trebalo je da ne budeš došljak.
Tumarajući severom, sastavila sam koristan „vodič“ za buduće doseljenike. Postavila sam zastavice na topografske tačke koje sam „osvojila“ i ucrtala jasne staze za avanturiste, za početnike, kao i za begunce od sopstvene loše stvarnosti. Ako ponovo ispoljim sklonost ka preterivanju, uporediću svoj istraživački poduhvat sa „malim korakom za čoveka, velikim za čovečanstvo“ i odložiti ga na počasno mesto u folderu neponovljivih iskustava.
I kada vam se učini da će vam baltički vetrovi odrati kožu, zalediti um, iščupati dušu i porodično stablo iz korena, dozvoliću vam kratak predah i zagrevanje na toplom jugu.
Putujte sa mnom!
Književnica o sebi: Rođena sam 1962. godine u Vršcu u porodici prosvetnih radnika. Sa željom da nastavim porodičnu tradiciju, moje školovanje je išlo u tom smeru. Želje i snovi se nisu u potpunosti ispunili, te sam umesto u prosveti, sa decom radila u zdravstvu. Poslednje godine moje radne biografije ispisane su u psihološko-psihijatrijskom timu Savetovališta za mlade u Zemunu. Godine 2017. dobila sam estonske dokumente i otpočela život u Talinu gde pišem, slikam, izrađujem umetničke predmete i bavim se restauracijom starog nameštaja.
Objavljene knjige: – POGLED IZA VRATA BEZ KVAKE, roman, 2013.g. – JELENA, roman, 2014.g. – EVINE SVESKE, roman, 2015.g. – CRTICE IZ VRŠAČKE ULICE, priče, 2016.g. – DEČIJI DOM U VLADIČANSKOM DVORU U VRŠCU, monografija, 2019. – LICE OD LEDA, roman, 2020.
Moji prozni radovi zastupljeni su u zbornicima i književnoj periodici Srbije. VRŠAČKE VESTI u 2017.g. objavljivale su moje feljtone o Estoniji. U dečijem časopisu ZMAJ objavljivala priče i pesme za decu. Za portal KONKRETNO.co.rs pišem tekstove u rubrici Pisma iz Estonije.
Nastaviće se…
