Foto Letopis L.Bogdanov, snimak doborovoljnih vatrogasaca iz 1905. godine
Piše profesor Dejan Kreculj
Nisam bio još ni osnovac kad a sam prvi put čuo onaj prodorni, neobični zvuk koji je parao vazduh. Igrali smo se u dvorištu, drugari iz komšiluka i ja, kad se odjednom oglasila sirena sa vatrogasnog doma. Tetka Dragica, koja nas je čuvala, rekla je tihim, ali ozbiljnim glasom: „To je požar.“ Izgovorila je tu reč tako neobično da smo se mi deca uplašili. Objasnila nam je da sirena zove vatrogasce i da će oni otrčati da ugase vatru. U to vreme se znalo: prema broju i dužini signala određivalo se gde je požar, u kom reonu.
Taj zvuk sirene pratio me je kroz detinjstvo i mladost. Mnogo godina kasnije, i dalje se oglašavala, sve do skoro. Za vreme NATO bombardovanja ponovo smo slušali uzbune sa različitih sirena, ali vatrogasna je, i u doba mobilnih telefona, nastavila da širi svoj prepoznatljiv i uzbunjujući zvuk.
Prvo dobrovoljno vatrogasno društvo u Kovinu osnovano je davne 1875. godine. Potreba za organizovanom zaštitom bila je očigledna: dve trećine Deliblatske peščare sa više od 11.000 hektara šume i još preko 42.500 hektara oranica bili su izloženi opasnosti od požara. Austrougarski zakoni jesu obavezivali lokalne zajednice da imaju vatrogasne službe, ali u Kovinu je duh dobrovoljaštva bio jači od propisa – ljudi su sami shvatili koliko je to važno.
Stariji Kovinci pamte zgradu preko puta tadašnje Državne osnovne škole, današnje OŠ „Đura Jakšić“, kao vatrogasni dom. Snimci s početka šezdesetih godina beleže dežurstva vatrogasaca i sirenu na krovu koja se oglašavala kad
zatreba. Kao i susedna ulica sa poštom, i ovaj deo grada poneo je ime – Vatrogasna ulica.
U prvim decenijama postojanja društva, ključni zadaci bili su nabavka opreme, obuka vatrogasaca i prve intervencije. Na kućama vatrogasaca postavljane su ovalne metalne oznake – znak da u toj kući stanuje čovek spreman da se u svako doba dana i noći odazove na poziv. Taj vizuelni signal bio je važan pre uvođenja struje i telefona, a još do skoro mogao se videti na starim kućama.
Kasnije, kada je stigla električna struja, sirena na domu postala je simbol brzine i organizovanosti: po njenim zvucima znalo se gde gori, a vatrogasci su brzo reagovali. Taj sistem bio je pouzdan sve do najnovijih vremena.
Sećam se da su, dok sam radio, vatrogasci često dolazili u školu, držali predavanja i pokazne
vežbe. Mnogi učenici, pa i učenice, provodili su slobodno vreme uvežbavajući ispred vatrogasnog doma i odlazeći na takmičenja. Za neke je to odredilo ceo životni put – sretao sam ih kasnije u autobusima, kako idu na posao u Beograd, rade u obezbeđenju ili kao pripadnici profesionalnih vatrogasnih brigada.
Gledano iz današnje perspektive, jasno je da priča o vatrogascima u Kovinu traje gotovo vek i po i da je mnogo više od istorije jedne službe. To je priča o ljudima koji su iz dana u dan dokazivali da zajednica postoji onda kada je spremna da pomogne. Sirena na krovu, oznaka na kući – sve to nisu samo znaci prošlosti, već deo sećanja i identiteta jednog grada. Vatrogasci Kovina su, i ostaju, čuvari života i tradicije.
