Na dva mesta u Kovinu studenti su 28. decembra prikupljali potpise građana u akciji „Potpiši pobedu“. Poziv da se podrži zahtev da se raspišu izbori i da se oceni sa kojom podrškom može da računa studentska lista i same studente je iznenadio odzivom
U Kovinu su se studenti smestili na trgu Doma kulture i kod pijace, u jutro koje je bilo ledeno. Ujedalo je, baš kao što su u nekoliko narednih sati pokušali da ih „ujedu“ i neki stariji sugrađani, blokiranih senzora i ostrašćene retorike.
Na pijaci, kod česme, prolaze bake, svaka bi mogla da donese neku pletenu kapu, da da jabuku, da skuva čaj toj deci, ali one gunđaju, ironično se smeju, okreću glavu: „Sve studenti od pedeset godina, kako da ne!“ kaže žena od oko pedeset godina koja se glasno pita i šta sad oni hoće kad je Vučić rekao da će raspistati izbore?! Da neće baš njima da kaže i kad?!
I opet ona: “ Studenti od pedeset godina!“
A oni, njih troje, mladi, a kao neki starci mudraci, smireni, nasmejani, strpljivi: „Gospođo, ja imam 20 godina, i ona, i ona…“
Ne čuje ostrašćena žena, u njenoj glavi programiran je Informer i PINK i ona priča svoju priču.
Deca se ne obaziru, dolaze ljudi, papiri se ispisuju, niko ne postavlja pitanja šta će s tim podacima? Veruje se. Samo se deci veruje.
U 11 sati nestaju papiri, donosi se još.
Na trgu kod Doma kulture ista slika, piše se, popunjava, dolazi, produžava se planirano vreme. Niko ove ljude ne tera, niko im ne preti da će ostati bez posla, niko ih ne zastrašuje. Ovo su slobodni ljudi, mahom stariji.
I ono što nije shatila gospođa na pijaci: nije poziv za podršku zahtevu za potpisivanje izbora bio upućen studentima, bio je upućen građanima.
I dolaze građani, bake i deke, tetke, strine, teče…
Slike iz cele Srbije o redovima pred jednostavnim stolovima, bez grejalica, plastičnih stolica, tendi…Redovi strpljivih ljudi čekaju da stave svoje ime i prezime, svoje podatke za kontakt, da znaju deca da mogu da računaju na pomoć. U Kovinu za tih 4-5 sati, na samo dva mesta, prikupili su nešto preko 600 potpisa. A zamislite da su mogli da budu u svakom mestu? Mada, dolazili su ljudi, ko je mogao da se organizuje.
Na trgu u centru grada sa decom stoji nastavnica. Uvek je uz njih. Gde god može da stigne. I ovog 28. decembra stoji uz njih. A potom piše:
„Dočekao nas je vetar i briga zbog gologlave dece, koja su se namerila na mnogoglavu aždaju. To je bilo jutros.
Gologlavi i rumeni od zime, oni guraju svoje, a pozadinci – mame, tate, tetke, nastavnici i prijatelji, tu su da brinu za sve što vetar može da donese i što mnogoglave ale znaju da progutaju… Svi zajedno ovaj dan (što prolazi) učinili su tako čudesnim, svečanim, ne umem da kažem kakvim (reč će za ovo, zapravo, tek biti izmišljena)!
Potpisivanje u Kovinu počelo je zvanično u 08 sati, tačno u toliko sati jedna baka je žurila da čuva svog unuka i, iako se prva našla na mestu, nije mogla da potpiše svoju podršku, jer nam je materijal malo kasnio. Posle su dolazili mnogi naši sugrađani. Neke smo prepoznavali ispod kapa i šalova, neke tek kasnije. Došao je Skorenovac, došao Gaj, došao poneko od onih koji su davno napustili Kovin, ali ga nisu zaboravili, došle su bake i dede, crtali smo zajedno „@“ u e-adresama… U jednom trenutku se štand proširio i na gradske tribine, a osim čajeva, kafa, voća, čokolada i raznih poslastica koje su nam, vraćajući se posle potpisa, donosili, pribavili su još hemijskih olovaka, jer su i one postale manjak kad se potpisivanje prosulo po celom trgu. Jedan od najnežnijih dana u našem gradu u odlazećoj godini. Vraćali su se, kažu, i samo da nas još malo vide.
A oni gologlavi i smrznutih prstiju, tako čarobno nesvesni sebe, samo su se zahvaljivali, skromno i toplo, pa su delovali potpuno nestvarno spram snage kojom su plavili redove osmehnutih ljudi… Čini mi se da je danas to bio susret neoblikovanih ili nedovoljno jasnih emocija, i sa jedne i s druge strane. Zahvalnost se nespretno uzvraćala u tom susretu i ostala da, tako, stoji tu negde. Više nije ni jasno čija je ili čija je veća.
Odnekud se stvorio i Deda Mraz, nije da mi se i to nije učinilo kao decembarska čarolija u koju sam naprasno opet poverovala. Na kraju, nije li čudesno i to što se ona baka, prva, odmah u osam, koja je žurila kod unuka, na kraju vratila i na našem samom odlasku sa trga, poslednja potpisala?! Kao u pretrprazničnim filmovima, malo preteranim i neuverljivim u svojoj prazničnoj krasiti. Ali, verujte, bilo je tako.
Sve je, evo, opet na svom mestu.
Kovin je isto postao svet. Ono što je bilo očekivano – premašen je.
Ne znam kako ovi čudesni gologlavi, ali kod nas brige ne sustaju. Ipak, sa njima ljubav buja potpuno bez kontrole, ne samo što su tako stidljivi u zahvaljivanju, nego što svakim danom postaju sve dragoceniji i lepši u svojoj hrabrosti, upornosti, pameti i lepoti! Nije čudo što su se sugrađani vraćali da ih još malo vide. Danas je, na kraju, na tom mestu stajala na vetru magija, pa nije bilo dovoljno da se samo ostavi potpis, nego i da se, kad je tako opipljiva, sa vetrom i hladnim decembarskim jutrom, udahne i ona!
Kakav dan!
Ja mislim da sloboda izgleda kao današnji dan u Kovinu na trgu.
Ko je bio tamo, zna o čemu pričam!
Hvala svima koji su bili, ali i onima koji su se izgrizli što nisu stigli da dođu, a toliko su želeli, znam koliko ih je!
D.S.Ć.
Priredile Kovinske info
