Ukoliko ste mislili da moć ne utiče na karakter, da bahatost nema posledice i da se razdor među ljudima stvara spontano, ovaj tekst je nastao iz potrebe da se ta optimistična pretpostavka proveri na terenu svakodnevice.
Razdor među ljudima u Srbiji danas nije slučajan. On nije samo posledica različitih političkih stavova ili „podele mišljenja“. Razdor je rezultat ponašanja onih koji su na vlasti – od vrha države do malih opština poput Kovina. U malim sredinama taj proces je posebno vidljiv i posebno bolan, jer su odnosi bliski, a posledice svakog istupanja vrlo konkretne.
U takvim sredinama svakodnevni život i institucionalni procesi brzo reflektuju neodgovornost vlasti. Primera radi, višemesečno zanemarivanje problema u osnovnoj školi dovelo je do kašnjenja rekonstrukcije, pa su učenici morali da budu premešteni u druge škole. Deca se suočavaju sa stresom i prilagođavanjem novom okruženju, dok nastavnici pokušavaju da održe kontinuitet nastave u otežanim uslovima.
Slično tome, infrastrukturni projekti često prkose logici i racionalnom planiranju. Rekonstrukcija zadružnog doma to jasno pokazuje: krov je menjan čak tri puta, fasada je završena, ali unutrašnji prostori i dalje ostaju neupotrebljivi. Građani ne dobijaju objekat koji mogu da koriste, dok formalna „aktivnost“ vlasti zasenjuje stvarne potrebe zajednice.
Nečišćenje snega sa kolovoza dodatno oslikava svakodnevnu nebrigu i neposrednu opasnost po građane. Ulice postaju neprohodne, ugrožena je bezbednost pešaka i vozača, a poruka koja se šalje zajednici je jasna: osnovna sigurnost građana nije prioritet.
Ono što posebno zabrinjava jesu obrasci koji se iznova ponavljaju. Jedan od njih je takozvani Hubris sindrom – stanje u kojem osoba opijena vlašću i moći gubi dodir sa stvarnošću, prestaje da preispituje sopstvene odluke i veruje da je iznad kritike i odgovornosti. Takva opijenost ne ostaje lični problem nosioca funkcije, već se neminovno preliva na čitavo društvo.
Posledice nisu samo frustracija i nezadovoljstvo građana. One se ogledaju u jačanju razdora unutar zajednice, jer osećaj nemoći i neispunjenih potreba stvara latentnu agresiju, nepoverenje i uverenje da sistem ne postoji za sve, već isključivo za privilegovane.
Opijenost moći menja ličnost onoga koji vlada. Gubi se sposobnost sagledavanja posledica sopstvenih odluka, a moralna načela postaju nevidljiva. Mitologija nas na to odavno upozorava: likovi poput Ikara ili Narcisa pokazuju da pohlepa, arogancija i nesposobnost da se prepoznaju granice neminovno vode u katastrofu. Isto važi i za savremene nosioce vlasti – bahatost i neodgovornost ne razaraju samo društvo i svakodnevni život građana, već dugoročno razgrađuju i same one koji su poverovali da su iznad pravila.
Kada politička moć pokazuje bahatost, nipodaštavanje i odsustvo odgovornosti, šalje se jasna poruka da granice nisu potrebne.
Društvo tada reaguje mehanizmima odbrane. Bes, frustracija i osećaj nemoći, koje ljudi ne mogu da usmere ka stvarnim izvorima moći, preusmeravaju se horizontalno – jedni ka drugima.
Komšija postaje protivnik, kolega pretnja, a drugačije mišljenje razlog za ćutanje ili sukob.
U malim sredinama taj razdor retko je bučan. On je tih i postojan. Prepoznaje se po pogledima koji se sklanjaju, po rečenicama koje ostaju neizgovorene i po oprezu koji vremenom postaje svakodnevna navika.
Kada bahatost postane normalizovana i ostane bez sankcija, deo društva je usvaja kao prihvatljiv obrazac ponašanja. Logika moći se tada spušta naniže: poniženi traže slabijeg kako bi povratili osećaj kontrole. Razdor se produbljuje, a odgovornost se gubi iz vida.
I dok bahatost danas razara zajednicu, budućnost još nije unapred izgubljena. Pad onih koji su zaboravili meru može biti bolan, ali istovremeno može otvoriti prostor za odgovornost, dijalog i obnovu poverenja. Bez toga, nijedno društvo ne može dugoročno da funkcioniše.
Larisa Mikić, psihoanalitičar
Objavljeno na FB stranici OO Demokratske stranke Kovin
