Piše Radivoje Nišavič
Korito je simbol našeg odrastanja. Drveno korito za pranje veša, za napajanje stoke, za kupanje, potapanje radi dobijanja kiselosti. Limeno korito sa istim namenama. Korito napravljeno varenjem dve polovine isečenog limenog bureta. Bez korita se nije moglo. Danas ga zameni plastično pokušavajući da nam izbledi sećanja na veličanstvo-staro dobro korito. Kupali su nas kao decu u koritu, doduše veći deo godine bi to bilo van kuće. Kad je malo hladnije, kupanje bi bilo užurbano, uvijanje u peškire od tkane konoplje i brzo unošenje u toplu-kujnu.I kad god mi korito padne na pamet, mene to pominjanje asocira na njegovu odrednicu u množini-korita. Naime, to je naziv naselja na samoj granici opština Sjenica i Bijelo Polje i tu negde su Mošo i Đilas podelili srpski narod na dve nacije.
Negde, daleke 2005.godine dođe kod mene stari prijatelj koji me je, kao novodošlog klinca pristiglog u Beograd, prihvatio kao najrođenijeg. Njegoš Đuković, stariji od mene 5 godina, rođen i odrastao u selu Šule kod Pljevalja, a na samoj granici sa BiH, došao kod mene u Pančevo sa svojim kumom Danilom Lazovićem, našim legendarnim glumcem. Njihov zajednički kum, odnosno, svi su međusobno bili kumovi, je Živan Saramandić tadašnji prvak opere.
Kad sam sinu rekao ko nam dolazi u goste, on se obradova ali i pobeže na sprat i na sve naše pozive nije sišao da se lično upozna sa Danilom-Šćepanom Šćekićem. Bilo ga nešto stid. Danilo je imao stado ovaca na Avali i ja ga pitam, kao šta će to tebi, ti si glumac, a on;“Imam četvoro đece, to gluma ne izdržava“. Inače je rođen oko Brodareva al ja ne izdržah da ga pitam da li je rod sa Lazovićima iz Korita. Reče da su „iz iste krlje“ ali da su ti iz Korita strašno namučeno bratstvo za vreme II rata i da su to čudesni ljudi. Povežem brzo priče koje sam kao mali slušao i prisluškivao iz razgovora mog oca i ujaka sa mojim tetkom, danas je to teča, za koga je udata moja rođena tetka.
Elem, mlađi brat Boška Lazovića, Radovan, bio je organizator ustanka protiv nacizma u Bjelopoljskom okrugu. Važio je za strelca koji je imao dobro oko i sigurnu ruku. Posle rata je živeo u Mramork, a zatim u Pančevu. Ovo bratstvo su progoni liItalijani, Bugari, balisti, muslimanska milicija verna Hitleru, te su veći deo rata provodili po zbegovima u planinskim vrletima. Jednom su se našli u obruču od strane Nemaca.Tukli su ih bacačima,mitraljezima….i na kraju su bacili na njih bojne otrove. Nejač su sakrili po pećinama u kojima je srećom bilo tekuće vode.Kad je otrovni dim počeo da ulazi u pećine,mudre žene su umočile gubere u vodu i stavile na otvor pećine i sprečile da otrov uđe i poguši ih.Inače,guber je debeli prekrivač od tkane vune i konoplje koji je bio perfektan izolator i za zimu i za leto.Cela Pešter i Bjelopoljski region su gajili visoko poštovanje prema ovom bratstvu,i Srbi i Muslimani podjednako.
Naselili su se u Mramorku posle rata. Boško, prećutni i poštovani starešina bratstva je rano preminuo ostavljajući suprugu Staniju da se stara i podiže decu. I u ratu i u miru ova velika žena je zasluživala da nosi ime Majka Hrabrost. Lazovići su se izuzetno poštovali međusobno ali su poštovali i sve oko sebe. Malo je reći da su disali jednom dušom. Bili su rado viđeni i rado su dočekivali zemljake i goste. Pravi domaćini u najboljem smislu. Srbi sa dna kace. Kao dete sam odlazio u Pančevo kod tetke i tetka Radovana. Nezaboravno mi je da su bivši stanovnici Crne Gore, nastanjeni u Pančevu, rado dolazili kod Radovana. Kad odrasteš, onda shvatiš, poštovali su organizatora ustanka i prvu ustaničku pušku. Komunisti su sebi pripisivali ovaj ustanak i krstili ga- 13.juli!? Ustvari, dan ranije je Petrovdan koji je na saborima okupljao i mlade i stare. Tu je i pala odluka, narodne vođe su povele ustanike i već sutradan i narednih dana većina Crne Gore je oslobođena. Nije bilo zgodno komunistima da kažu posle rata „Petrovdanski ustanak“ nego ga nazvaše „trinaestojulski“. Posle upokojenja Boška, nekako je Radovan bio poštovan kao neko od autoriteta, Dragutin je otišao u Kovin i napravio političku karijeru. Ivan Lazović je bio otrov kao govornik na sastancima partije i kad dođu viši partijski funkcioneri. Kažu, nije im dao da „obele zube“ nego ih je argumentovanim kritikama vraćao iz Mramorka u Pančevo i Novi Sad.
Mićo, Boško, Radovan, Rajko, Janko, Miladin, Slobo, Vukašin, Miloje…svi su dali pun doprinos u kolektivima gde su radili i svi su se ostvarili kao ljudi, roditelji, komšije zemljaci, prijatelji. Stariji se sećaju Vukašina koji je bio poslovođa prodavnice u Mramorku. Ne znam im imena, ali čini mi se da su mu dva brata rano otišli u Ameriku. Ukoliko neko od Lazovića pročita ovo podsećanje , voleo bih da navede imena Lazovića ,Amerikanaca“.
Veliko bratsvo, selili se, upokojene su zamenili novo-rođeni, ali ih malo ostade u Mramorku. Milanko, Zoran i Milojev sin iz ulice Rifata Burdževića, sa desne strane,“kod sokačeta“(mlađi je i ne pamtim mu ime, neka izvine).
Što reče Danilo, davne 2005.godine „čudesni ljudi“, a tako smo malo znali o njima. Ljudi od kamena isklesani. Goreli, pucani, trovani…ali ljudi pre svega.
Na čast potomcima,pomenuo sam velike ljude koje sam imao sreću da poznajem.Neka mi se oprosti ako sam nekog prevideo.
Večna slava upokojenima i svako dobro naslednicima.
Naslovna ilustracija AI
