Piše prof.Dejan Kreculj
„Ima letnjih popodneva koja su teža od svake noćne nesanice. Svetlost postane zla i neprijateljska, a tišina oko vas ne donosi mir, nego pritiska grudi kao olovo. Čovek tada zaželi da pobegne od samog sebe, ali nema gde, jer ta vrelina nije samo napolju, ona je ušla u svaku misao”, zapisao je Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.
I u stara vremena u Kovinu je bivalo takvih letnjih jara, mada tadašnje temperature nisu dosezale ove današnje, tropske visine. Još od malih nogu zanimala me je meteorologija, pa i danas kao dragocenost čuvam staru knjigu davno požutelih stranica – udžbenik meteorologije za pomorske škole iz kojeg je nekada učio moj otac. Ta strast me podseća i na moj prvi termometar, rođendanski poklon koji je u kasnijim porodičnim selidbama negde nepovratno nestao: bila je to jednostavna, bela drvena pločica sa odštampanim brojevima i tankom staklenom cevčicom u kojoj se širio obojeni alkohol. U to vreme, letnje vrućine bi tek ponekad dosegle onih „nezapamćenih“ trideset stepeni, kako su ozbiljnim glasom javljali na radiju, dok bi većina letnjih dana prolazila u ugodnih, toplih dvadeset i pet.
Kada bi pritislo ono teško popodne koje Andrić opisuje, stariji Kovinci bi se brzo složili oko proverenog recepta: valjalo je „isterati muve, zatvoriti šalone i malko prileći dok jara ne prođe“. Za to vreme, varoška mlađarija bi se brže-bolje spakovala, pa sela na bicikle i pojurila dole, na Dunav.
Ulice su u to doba mahom bile pošljunčene; svuda je bio prašnjavi makadam. Jedini izuzetak bila je robusna granitna kocka. Ona je kretala od raskrsnice sa Vašarskom ulicom, išla glavnom i protezala se sve do račvanja u Ulicu JNA, odakle je produžavala do Vatrogasnog doma, odnosno današnje raskrsnice kod škole „Đura Jakšić“. Dalje prema železničkoj stanici, put je preuzimala turska kaldrma, neravna i slikovita, nalik na beogradsku Skadarliju. U tim vrelim danima, od Vatrogasnog doma pa sve dokle je bilo granitne kocke, prolazio bi kamion-cisterna koji je posebnim uređajem za pranje osvežavao i čistio ulice. U prvo vreme, bila je to prvorazredna atrakcija. Mi, deca, istrčavali smo na ulicu da vidimo to čudo tehnike, jer su se do tada ulice prale samo u velikim gradovima.
A onda, kada bi sunce konačno potonulo tamo iza Pločice, i još dalje, iza daleke Avale i Zemuna, po Kovinu bi se razlio blagosloveni mir. Nastupala bi tišina koju bi tek ponekad poremetio daleki lavež pasa ili još ređi, usamljeni prolazak ponekog mopeda ili automobila.
Kada je na mestu nekadašnje kafane „Princeza Jelena“ sazidana prva moderna stambena zgrada, u taj deo varoši stigao je i vodovod. Zapravo, cevi su pružene samo do te zgrade, usputno napajajući i javnu česmu koja se nalazila tačno između puta i trotoara, kod pešačkog prelaza blizu spomenika sovjetskom pilotu. Pošto je to bila višespratnica, da bi voda mogla da stigne do visokog trećeg sprata, u podrumu je instaliran hidrofor. Ta prilično bučna, metalna naprava remetila bi tišinu toplih letnjih noći, šaljući svoj reski zvuk kroz mrak velikog parka. A onda bi se, nakon nekoliko minuta rada, naglo začuo škljocaj sklopke i mir bi se ponovo vraćao usnulom komšiluku. Jedino se prigušeno, u daljini, čuo jednolični, duboki rad šećerane.
Takvih kovinskih letnjih noći, natopljenih mirisom velikog parka, prašine i dalekih industrijskih zvukova, odavno više nema. A što je najtužnije, sve nas je manje koji ih se uopšte sećamo. Zato sam i ovog puta svratio u onaj stari Kovin – da izbrišem prašinu sa svog sećanja i da vam ovu priču ispričam.
Podkast
