Piše profesor Dejan Kreculj
Psihologija i književnost uče nas da su naša najranija sećanja retko složene priče. To su, zapravo, tek statične slike, filmski kadrovi od svega nekoliko sekundi, utisnuti u najdublje slojeve pamćenja. Jedan od tih mojih prvih, maglovitih kadrova iz detinjstva ima gotovo felinijevsku atmosferu: topla banatska noć, mrak kovinskog sokaka sa ponekom uličnom svetiljkom i dečak koji stoji kraj svoje majke pred jednim osvetljenim izlogom. Iz osvežavajuće, jarke svetlosti tadašnjih neonskih cevi, koje su tek počele da menjaju izgled varoških lokala, u mojim očima ostala je urezana jedna neobična drvena minijaturna kućica i u njoj dve sićušne figure.
Bila je to velika varoška gvožđara, u Kovinu poznata i kao Đurina gvožđara, prema čika Đuri koji je tu godinama radio. Od ostalih objekata u glavnoj ulici razlikovala se modernim izgledom – masivnom metalnom konstrukcijom i, za ono vreme, ogromnim staklenim izlozima. Nalazila se tačno preko puta katoličke crkve. Ti prostrani izlozi, kao svedoci jednog vremena, opstajali su na istom mestu sve do nedavno, kada se u taj prostor uselila banka koja se i danas tamo nalazi. Ali te davne noći, kroz veliko staklo gvožđare, bela i prodorna neonska svetlost obasjavala je jednu posebnu magiju.
Kovin je, kao mesto niklo na plodnoj banatskoj zemlji, oduvek bio sudbinski vezan za ćudi prirode i zemljoradnju. Ovde se živelo sa pogledom uprtim u nebeski svod, strepelo i nadalo promenama koje nebo donosi. Uobičajeno je bilo, a tako je ostalo i do danas, da nam oblaci i nepogode dolaze sa zapadne strane, tamo od Pločice. Stari paori znali su satima da prate teške sive, a često i sasvim tamne oblake. Ako i ne bi bilo kiše nad varoši, oblaci bi u svom kretanju naglo skrenuli, pa bi stariji prokomentarisali kako ih je „odvukao Dunav“ ili da su „otišli na šumu, tamo na pesak“. Zato je saznanje o tome kakvo nas vreme očekuje za svakog domaćina bilo pitanje opstanka i letine.
Nešto kasnije, ona naprava iz neonskog izloga gvožđare uselila se i u naš dom. Otac ju je postavio visoko iznad ulaznih vrata, sasvim van domašaja znatiželjnih dečjih ruku. Bila je to čuvena Wetterhäuschen – vremenska kućica, koja je kao otmeni, ali i korisni ukras još krajem XIX veka u građanske i imućnije paorske domove Banata, pa i Kovinaca, stizala iz austrijskih manufaktura preko Beča. Zajedno sa njenim mehanizmom od konjske dlake, u Kovin su stigli i Hans i Greta, zadržavajući svoja originalna imena u domovima koji su držali do građanskog manira.
Otac mi je objasnio da se te dve figurice u narodnoj nošnji zovu Hans i Greta. Tek ću kasnije, baveći se meteorologijom i jezikom, saznati da ime devojčice potiče od nemačkog Gretel, umanjenice imena Margareta, a da je čitav par nazvan po junacima bajke braće Grim “Ivica i Marica”– izvorno Hänsel und Gretel. Mehanizam unutar te male švarcvaldske brvnare bio je fascinantno jednostavan: radio je pomoću ljudske vlasi ili konjske strune, koja se širila i skupljala u zavisnosti od vlažnosti vazduha.
Bio je to zapravo higrometar sa dlakom, odnosno vlasni higrometar, kako se u meteorologiji naziva instrument za merenje relativne vlažnosti vazduha. Kada bi vazduh bio suv i nagoveštavao lepo vreme, struna bi se opustila i pred vrata bi, u laganoj letnjoj haljinici, izlazila Greta. Kada bi vlaga najavila da sa zapada, od Pločice, stiže kiša ili da se sprema oluja, struna bi se zategla i iz kućice bi „izlazio“ Hans, namršten i opremljen kišobranom, često i u kišnoj kabanici. Postojala je i stara austrijska izreka: „Kada pada kiša, Hans izlazi napolje; kada sunce sija, ostaje u kući.“ (Regnet es, kommt Hans heraus; scheint die Sonne, bleibt er im Haus.)
Takvom predviđanju vremena došao je kraj kada su stigle nove generacije koje daleko više veruju meteo-aplikacijama na ekranima telefona nego sopstvenom pogledu u nebo. Mada, ruku na srce, izgleda da se danas ni jednima ni drugima baš previše ne veruje.
Vremenom, u našim porodičnim selidbama, drvena kućica se rasušila, mehanizam je utihnuo i ona se sasvim raspala, deleći sudbinu jednog Kovina koji se polako topio i menjao svoje lice. Pa ipak, među tim rasušenim delovima, na onoj maloj drvenoj letvici koja ih je godinama držala i pokretala, ostale su netaknute figurice Hansa i Grete. Niti koja je upravljala njihovom sudbinom odavno više nije bilo, ali njih dvoje su, uprkos svemu, ostali zajedno – jedno uz drugo na tom parčetu drveta, nerazdvojni i verni svedoci prohujalih godina.
Tako se ni ona bela neonska svetlost iz izloga stare gvožđare preko puta katoličke crkve zapravo nikada nije ugasila. Izgleda da je upravo ona, u mraku banatske noći, zapalila prvu iskru u dečaku koji će kasnije postati profesor fizike, zaljubljenik u meteorologiju i hroničar svog grada.
I večeras, u onoj toploj banatskoj noći koja još traje u sećanju, Hans i Greta stoje na svojoj letvici. Bela neonska svetlost pada preko izloga, vreme je predivno, oblaci su zaobišli varoš, a beskrajno banatsko nebo osuto je zvezdama koje namiguju detinjstvu.
Podkast https://tinyurl.com/bdcxwrvy
