Opet ista slika. Četiri mala šteneta ostavljena pored kontejnera. Četiri života koja nisu birala gde će se roditi, niti su zaslužila ovakvu sudbinu. Ne znamo ko ih je ostavio, ali znamo jedno, nisu sama došla tu.
Psi lutalice ne padaju s neba. Ne stvaraju ih ni opštine, ni azili, ni veterinari. Stvaraju ih ljudi. Naše komšije. Naši sugrađani. Svakoga dana.
Neko nije hteo da steriliše kuju. Neko nije želeo da preuzme odgovornost. A onda je, kada su se štenad oštenila, odlučio da ih izbaci kao smeće. Na put. U šumu. Na njivu. Pored kontejnera. Da ih glad, žeđ, bolesti ili automobili ubiju umesto njega.
I posle se čudimo što imamo pse lutalice.
U civilizovanim državama ovakva bezosećajnost se ne toleriše. U Francuskoj, napuštanje životinje može da se kazni sa do tri godine zatvora i 45.000 evra, a u težim slučajevima čak pet godina zatvora i 75.000 evra. U Italiji, za napuštanje životinje predviđena je kazna zatvora do godinu dana i novčana kazna od 5.000 do 10.000 evra, a kada se životinja ostavi pored puta, kazne mogu biti još strože.
Zašto? Zato što uređena društva znaju da čovek koji bez trunke griže savesti ostavi bespomoćno biće da umire pokazuje ozbiljan nedostatak odgovornosti i empatije.
A kod nas?
Kod nas se mnogi i dalje ponašaju kao da je lakše baciti štence nego sterilisati kuju. Lakše je okrenuti glavu nego odvesti psa veterinaru. Lakše je izbaciti život nego sprečiti njegovo neželjeno rađanje. I onda se isti ti ljudi žale na pse lutalice. Kako se oseća čovek koji uzme štene u naručje, odnese ga kilometrima od kuće i ostavi da cvili dok ga majka uzalud traži? Da li ga makar na trenutak grize savest? Ili mirno legne da spava, kao da nije upravo potpisao smrtnu presudu jednom nedužnom biću? Nije problem u tim štencima. Problem je u nama.
Dok god budemo mislili da je životinja predmet koji može da se odbaci kada postane „višak“, nećemo biti ni bolje društvo, ni bolji ljudi. Ne možemo očekivati uređenu državu, poštenije institucije i više međusobnog poštovanja, ako nismo u stanju da pokažemo ni minimum ljudskosti prema onima koji su potpuno bespomoćni.
Humanost ne počinje velikim govorima. Počinje onda kada odlučimo da ne okrenemo glavu. Kada sterilišemo svog psa. Kada prijavimo onoga ko napušta životinje. Kada shvatimo da život nije smeće koje se ostavlja pored kontejnera.
Jer onog dana kada prestanemo da odbacujemo najslabije među nama, možda ćemo konačno početi da gradimo društvo u kojem će biti manje okrutnosti i prema životinjama, i prema ljudima.
M. Ljiljanić
