Piše Dejan Kreculj
Pre par dana otišao sam do pekare kod škole. Miris vrelog bureka se širio, a onda sam spazio jednu kucu. Prilazio sam joj, ona je stala, ponjušila u mom pravcu, a zatim se okrenula i pridružila čoporu koji je odjurio ulicom. Taj kratki susret prizvao je u sećanje jednu staru priču o Zoranu električaru.
Bilo je to u vreme kada su se svakog jutra kolone Kovinaca slivale biciklima prema fabrikama. Kasnije, pošto je izgrađena biciklistička staza od šećerane pa sve do poljoprivredne škole, bilo je gotovo nemoguće ući u taj tok; radnici su se kretali u dva smera, poput nepregledne ljudske reke.
Kada sam i sam počeo da radim, postao sam deo te jutarnje struje. Zbog kožne jakne i kačketa, mnogi su me pozdravljali misleći da sam neko drugi, što je u to vreme bilo sasvim uobičajeno u biciklističkom mimohodu Kovina.
Na isti način, u šećeranu je odlazio i majstor Zoran. Njegovi prijatelji često su prepričavali jednu anegdotu o njemu. Jednog jutra stali su, kao i obično, kod pekara Makedonca. Unutra je bilo previše vreline i pare, pa su burek jeli napolju. Dok su stajali pred pekarom, pojavio se jedan mršavi kucov. Nikoga to nije posebno uznemirilo; u gradu je oduvek bilo poneko gladno kuče.
Zoran, međutim, nije mogao da nastavi da jede. Posmatrao je psa, zatim se vratio u pekaru i kupio još jedno, celo parče bureka. Spustio ga je pred kucova, na opšte iznenađenje svojih drugova.
Na njihovo pitanje zašto je to uradio, jednostavno je odgovorio: „Pa ne mogu da jedem … gleda me u oči. Gladno je.“
Nakon toga su nastavili ka fabrici, a kucov je, mašući repom, pojeo svoj neočekivani doručak i otišao dalje u neizvesni dan.
Odavno nema ni majstor Zorana, ni njegovih drugara. Ostla je samo priča koje se, verovatno, jedino ja sećam – i zato je sada pred vama, da ne nestane.
Podkast možete pogledati na https://tinyurl.com/pd658ca3
