Fotografija koja nije snimljena, ilustracija ChatGpt

Treća Kovinska regata završila je svoju dvanaestodnevnu plovidbu. Učesnici su se vratili, fotografije sa puta ostaju kao uspomena, a organizatori će verovatno govoriti o uspešno realizovanoj manifestaciji, druženju, nautici i promociji Kovina kao destinacije na vodi.

I sve je to legitimno.

Ali ovogodišnja regata ostavlja i neka pitanja koja ne bi trebalo prećutati.

Ne zbog toga što ljudi ne treba da uživaju na reci. Upravo suprotno. Ako Kovin želi da se pozicionira kao nautička destinacija, onda bi ljudi koji se bave rekom trebalo da budu među prvima koji primećuju šta se sa njom događa.

A Dunav ove godine nije izgledao kao reka u svojim uobičajenim letnjim uslovima.

Nizak vodostaj, visoke temperature i dugotrajna suša menjali su uslove plovidbe. Regata je, prema najavama, trebalo da obuhvati oko 480 kilometara Dunava i Save i četrdesetak plovila. U Kovin je uplovilo „preko 15“. Sama činjenica da se velika nautička manifestacija održava u trenutku kada su velike evropske reke pogođene ozbiljnom sušom trebalo bi da bude razlog za dodatnu pažnju, a ne samo za veću dozu avanturizma.

Jer niska voda nije samo problem za čamac.

Ona je problem za ribu, za ptice, za priobalno bilje, za rukavce i močvarna staništa. Ona je signal da se menja hidrološki režim na koji su čitavi ekosistemi navikli.

A onda dolazimo do drugog prizora, udaljenog svega nekoliko kilometara.

Dok su se učesnici regate i njihovi domaćini okupljali, odmarali i uživali na plaži Raj kod Gaja, u Deliblatskoj peščari vodila se borba sa vatrom.

Šumarak nije bio turistička kulisa. Bio je ugroženo naselje.

Prema izveštajima od 7. avgusta, požar u Deliblatskoj peščari ozbiljno je ugrožavao područje Šumarka i Čardaka. Meštani Šumarka bili su pozvani da napuste svoje domove, a na terenu su bili vatrogasci, policija, vojska i helikopteri. Zvanične informacije su tada navodile da su ekstremna vrućina, dugotrajna suša i snažan vetar dodatno otežavali borbu sa vatrom.

To je trenutak u kojem turistička priča mora da zastane na nekoliko minuta.

Ne da bi se regata osudila.

Nego da bi se postavilo pitanje šta zapravo znači biti ljubitelj reka, prirode i nautičkog turizma?

Može li se ljubav prema vodi završiti na fotografiji sa čamca?

Može li se govoriti o promociji prirode, a istovremeno potpuno odvojeno posmatrati činjenica da na nekoliko kilometara od mesta na kojem se uživa u prirodi ljudi strahuju za svoje kuće?

I, možda najvažnije – da li je ovo trenutak da se regata posmatra i kao prilika za podizanje svesti o klimatskim i ekološkim promenama?

Niska reka i požar nisu dve nepovezane priče

Na prvi pogled, nizak Dunav i požar u Deliblatskoj peščari nemaju mnogo veze.

U stvarnosti, povezuje ih ista meteorološka slika: visoke temperature, sušni period i nedostatak vlage.

Evropske reke, uključujući Dunav i Rajnu, ovih dana beleže ozbiljno niske vodostaje, dok istovremeno suša i ekstremne temperature povećavaju rizik od požara. Posledice niskih vodostaja Dunava već su bile vidljive i u energetskom sektoru u pojedinim zemljama regiona.

Zato ovogodišnja Kovinska regata možda i ne bi trebalo da bude samo priča o tome koliko je kilometara pređeno.

Mnogo važnije pitanje je: šta su ljudi koji žive uz reku i od reke tokom tih dvanaest dana videli?

Jesu li videli da reka ima manje vode?

Jesu li videli sprudove i plićake koji se ranije nisu tako jasno uočavali?

Jesu li razgovarali o tome kako će izgledati nautički turizam ako ovakvi vodostaji postanu pravilo, a ne izuzetak?

Jesu li razgovarali o tome šta znači odgovorna plovidba u uslovima niskog vodostaja?

I jesu li, dok su obilazili prirodne lepote, primetili da priroda istovremeno traži pomoć?

Regata može biti mnogo više od regate

Kovinska regata ima nešto što mnoge manifestacije nemaju – mogućnost da neposredno poveže ljude sa rekom.

To je njena velika prednost.

Ali upravo zato bi ona mogla da bude i mnogo više od turističkog proizvoda.

Mogla bi da postane manifestacija koja meri stanje reka, promoviše odgovornu plovidbu, organizuje čišćenje priobalja, govori o biodiverzitetu, upozorava na klimatske promene i povezuje nautičare sa ljudima koji žive uz obalu.

Nije teško zamisliti regatu u kojoj se, pored fotografija sa putovanja, objavljuju i podaci o vodostaju.

U kojoj se na svakoj većoj stanici govori o stanju reke.

U kojoj se organizuje akcija čišćenja obale.

U kojoj se prilikom završetka plovidbe ne govori samo o broju učesnika i pređenim kilometrima, nego i o tome šta je tokom puta urađeno za reku.

Takva regata imala bi mnogo veću vrednost.

A gde je tu Šumarak?

Ovo pitanje ne može da se izbegne.

Jer dok je jedna grupa ljudi uživala u prirodi, druga grupa ljudi, gotovo u istom prirodnom prostoru, čekala je da vidi hoće li vatra doći do njihovih kuća.

To nije argument protiv regate.

To je argument protiv našeg navikavanja na to da različite stvari posmatramo kao da nemaju nikakve veze jedna sa drugom.

Regata, plaža, Dunav, Deliblatska peščara, požar, suša, niska voda – sve su to delovi istog prostora.

A kada se prirodni sistem toliko promeni da reka ostaje bez vode, a šuma gori, onda više nije dovoljno reći da je leto bilo „teško“.

Moramo se pitati šta ćemo sledeće godine.

I one nakon nje.

Jer ako će se Kovin predstavljati kao opština reka, nautike i prirode, onda bi morao da postoji i jasan odgovor na pitanje kako se ta priroda štiti.

III Kovinska regata je završena.

Čamci su se vratili.

Ali reka nije završila svoju priču.

Ona ostaje tu – niža nego što bismo želeli.

A nekoliko kilometara dalje ostaje i Deliblatska peščara, sa ranama koje će tek morati da se prebroje.

Možda je zato najvažnija fotografija ovogodišnje regate upravo ona koja nije napravljena: fotografija čoveka na čamcu koji gleda nisku reku, a iza sebe vidi dim iz šume.

To je slika našeg vremena.

I možda bi upravo takva slika trebalo da bude početak razgovora o tome kakav odnos prema rekama i prirodi želimo da imamo.

Jer nije dovoljno voleti Dunav kada nas vozi.

Treba ga voleti i kada nas upozorava.

V.Živkov