Vreme je berbe grožđa, vreme kada plodovi završavaju svoj ciklus zrenja, a počinju prirpeme za zimu koja je uvek preduga. No, vreme je i da se zahvali na darovima koje je priroda dala.
„Na Krstovdan se u mom kraju nekada znalo šta ide na sto, grožđe i hleb.
Jednostavno i skromno.
Sećam se svoje majke kako bi tog dana iznela grožđe i hleb, bez mnogo priče i bez objašnjavanja.
Tako se radilo. Tako su radile naše majke i bake, čuvale običaje ne zato da bismo ih mi zapisivali, već da bismo ih jednog dana, kad njih više ne bude, prepoznali u mirisu hleba, ukusu grožđa i nekom tihom osećaju koji se javi u grudima.
Danas, kad stavim grožđe na sto i odlomim komad hleba, shvatim da mi nije ostavila samo običaj.
Ostavila mi je sećanje.
I zahvalnost.
Za dane kada se imalo malo, ali se znalo biti zahvalan. Za veru, za porodicu, za ono što raste iz zemlje i dolazi na sto kao dar.
Možda je upravo to lepota tradicije, da ne čuvamo samo ono što su radili naši stari.
Da čuva i njih u nama.
Zato danas lomim hleb i uzimam zrno grožđa, baš kao što je nekada radila moja majka.“
Ovako je na svom fejsbuk nalogu Dve ruke materine napisala Dušica Radonjić, domaćica iz Niša.
https://www.facebook.com/dverukematerine
A u ovoj priči o grožđu, jeseni i poštovanju običaja imamo i jednu crticu iz Kovina koja kaže da je u Banatu nekada bilo uobičajeno da komšije nakon završetka sezone berbe voća i grožda posećuju prijatelje iz komšiluka i da uz čašicu razgovora podele jedni sa drugima ono što imaju.
Grožđe, kruške, ljuta lozovača i bagremov med iz pčelinjaka jednog komšije, drugome.
Kovinske info
