Piše profesor Dejan Kreculj
Stari Kovinci imali su rečnik kakav se retko gde mogao čuti. Bili su to izrazi i narativi u koje je utkano mnogo vekovne narodne mudrosti, često toliko osobeni da za njih nisu znali ni u prvim susednim mestima. Kroz te jednostavne priče sa sokaka, deca su učila o životu mnogo pre nego što bi srela njegove prave izazove.
Sećam se tako jednog davnog proleća. Na vedrom nebu iznad varoši pojavilo se jato divljih gusaka. Grabile su gore od Dunavca, preko naših krovova, ka Crnoj bari i ko zna kojim sve dalekim močvarama. Nisu se samo videle u onom prepoznatljivom, pravilnom V-stroju; još glasnije se čulo njihovo grleno dozivanje, koje je zvučalo kao ponavljanje nekih čudnih, nerazumljivih reči.
Bio sam sasvim mali. Stajao sam nasred ulice i gledao u nebo kao u kakvo čudo. Jedna starija žena iz komšiluka, koja je sa društvom sedela na klupi ispred kuće — kako se to nekada redovno radilo — primeti moju zbunjenost.
„To su ti, dete, divlje guske“, reče mi blago. „Zimi lete na jug, a sad se vraćaju jer nam stiže proleće. Ovde ih čekaju hrana, mlada trava i žito.“
Zastade malo, pa me pozva bliže i podiže prst:
„Slušaj ih pažljivo. Čuješ li kako se javljaju sa dva različita glasa? Dok još lete i putuju, one viču: ‘Dve na vlat! Dve na vlat!’ To znači: samo da stignemo, pa ćemo sve fino i bratski da delimo — dve guske na jednu jedinu vlat trave ili žita. Sve zajedno i sve jednako.“
Pogledala me je kroz osmeh, pa nastavila:
„A šta misliš, šta govore kad konačno slete i stignu na hranu? E, onda više ne viču tako. Čim dotaknu zemlju, promene priču, pa iz sveg glasa vikom javljaju: ‘Svaka sebi! Svaka sebi!’“
Žene na klupi se slatko zasmejaše, a meni je bilo čudno što se smeju — ja sam se sasvim uozbiljio, uporno pokušavajući da u onom gakanju sa neba prepoznam te tačne reči i razumem kako to ptice umeju da govore.
Nije trebalo da prođe mnogo godina, pa da počnem samostalno da koračam kroz život. Tek tada sam shvatio svu dubinu te jednostavne komšijske priče. Koliko sam samo puta u životu, među ljudima, čuo to glasno proletno „Dve na vlat“ — velika obećanja, priče o zajedništvu, solidarnosti i deljenju dok se ka nekom cilju tek putuje… I koliko sam se puta uverio da čim se na taj cilj stigne, čim se osvoji fotelja, imetak ili kakva korist, pesma preko noći postane surovo i glasno: „Svaka sebi“.
Guske su odletele dalje ka svojim močvarama, ali je ta pouka sa kovinskog sokaka ostala da živi.
Podkast https://tinyurl.com/rt5djet5
