„Jesen je druga mladost, gde je svaki list u stvari cvet koji tek počinje da cveta.” — Alber Kami, „Nesporazum”
Upravo na tragu te misli, kada se osvrnem i počnem da računam, uviđam da su mi pojedine jeseni bile životne prekretnice u kojima se promenilo gotovo sve. Jedna od njih, sada već davna, bila je jesen 1978. godine.
Leto je ulazilo u svoju završnicu. Ulicama Kovina prolazili su traktori vukući pretrpane prikolice kukuruza, a pored ambara, uz zujanje elevatora, dočekivale su ih vredne ruke u mobi koja se podrazumevala. Sve je mirisalo na kukuruzovinu, suvu prašinu i jesenje sunce. A onda bi se, obično u rano predveče, sa Pločičke strane iznenada pomolio taman oblak i dunuo bi prohladan vetrić. Samo jedan dašak bio je dovoljan da odnese leto i donese nova, sveža jutra.
Te jeseni za mene se nije završilo samo jedno godišnje doba — završilo se i dečje poglavlje života. Položena matura u gimnaziji označila je kraj školovanja u Kovinu. Ali te iste godine dogodila se još jedna, tiha selidba: iz stana kod Zmajeve škole, u kojem sam praktično odrastao i proveo najveći deo detinjstva, preselili smo se na drugi kraj varoši, u kuću blizu gimnazije. Tako je odlazak bio dvostruk. Ostavljao sam za sobom i svoju dečju sobu i poznate školske klupe, radoznalo hrleći u neki novi Beograd, koji je takođe bio deo mog odrastanja.
A Kovin je te 1978. godine živeo svojim punim, užurbanim životom. Varoš je vrvela od rada i mladosti. Posle velike rekonstrukcije, Šećerana je radila punom parom, dok su iz pogona „Zvezde“ izlazile česme i slavine koje su odlazile na gradilišta širom zemlje. Već naredne godine proradila je „Utva-Silosi“ — privreda je bila u punom zamahu, od PIK-a do „Beka“. Poseban ritam mestu davao je garnizon, uvek pun mladih vojnika koji su tu dolazili na obuku u auto-jedinicu. Praktični deo obuke iz vožnje odvijao se u redovnom saobraćaju, pa su se na okolnim putevima često mogle videti njihove duge kolone kamiona. Dom JNA bio je jedno od centralnih mesta okupljanja i društvenog života.
Dok je varoš tako pulsirala u ritmu radničkih smena i vojničkih kolona, mene je na Studentskom trgu sačekao potpuno novi svet. Amfiteatar 662, vežbe, teorije i prva predavanja, ali pre svega ljudi — šaroliko društvo sa svih strana, od Milijane sa Cetinja i Janoša iz Mužlje do Zorana Zemunca. Učili smo se akademizmu, dok je moj Kovin, tamo iza, u senci svojih drvoreda i fabričkih pogona, nastavljao da živi svoju radnu svakodnevicu.
Ipak, jesen u ljudskom životu nije samo opraštanje niti tek pogled preko ramena. Decenijama kasnije, jedna druga jesen donela mi je još jedan veliki prelom — ulazak u penzionerske dane.
I opet je sve podsećalo na onaj vetar sa Pločičke strane. U trenutku kada čovek pomisli da se krug zatvara i da stiže vreme odmora, shvati da je to zapravo samo još jedan novi početak. Vreme u kojem konačno imamo slobodu da sakupljene plodove života — sećanja, priče, pčelinjake i stare sokake — složimo baš onako kako valja.
Neki kažu da jesen služi da se pohvataju konci i prebroje koraci. Dok se ovih dana kazaljke na satovima po ko zna koji put pomeraju unazad, ja sam se, kroz ova sećanja, kalendarom bezmalo pomerio čitavih pola veka unazad. I nije to bilo puko vraćanje u prošlost, već podsećanje na to od kojih je sve slika, ljudi i vetrova sa Pločičke strane satkana ova naša ravničarska svakodnevica.
A ta svakodnevica i dalje traje. Dok u školskim učionicama neka nova deca hvataju svoje beleške, maštajući o budućim fakultetima i velikim gradovima, jasno je da se krug nikada ne prekida. Svaka jesen nosi i klicu novih početaka — za one koji tek poleću, jednako kao i za nas koji iz novog ugla, sa više mira i iskustva, nastavljamo da beležimo i čuvamo ovo naše vreme.
Podkast https://tinyurl.com/v2thk9r
