Foto ilustracija Pexels
Ovo je priča jedne mame koja ima dete sa autizmom. Ona s tim živi, bori se, daje sebe i nada se da će negde u jednom momentu i društvo početi da zaista primećuje ne samo osobe koje imaju autizam, već više i pre svega, one koji se o toj deci i tim osobama staraju. Porodicu!
Tekst je napisala Jozefina Jozi Dečov, na svom fejsbuk profilu i saglasna je da ga podelima sa vama.
On nikada neće znati koliko puta sam duboko udahnula pre nego što sam se javila na telefon na kojem piše ime učiteljice ili pratioca. Nikada neće znati kako mi se telo stegne u tih nekoliko sekundi dok čekam da čujem glas s druge strane – jer se bojim da nešto nije u redu, da mu je dan bio pretežak, da ga svet nije razumeo.
Nikada neće znati kroz koliko sam vrata prošla, koliko sam puta išla kroz institucije, preko sistema i procedura, kroz zidove nerazumevanja – pokušavajući da omekšam svet korak po korak, da ga učinim bar malo podnošljivijim za njega.
Nikada neće znati da ostajem budna do ranih jutarnjih sati, da čitam istraživanja, pratim studije, prevodim stručne tekstove koje jedva razumem, sastavljam mejlove koje ću ujutro slati na razne adrese, nadajući se da će neko odgovoriti. Pitajući se – jesam li rekla dovoljno? Jesam li objasnila dovoljno jasno? Jesam li se borila dovoljno jako?
Nikada neće znati kolikom broju ljudi sam govorila o njemu. Koliko puta sam iznova i iznova objašnjavala njegova ponašanja, njegove potrebe, njegove reakcije. Koliko puta sam progutala sopstvena osećanja samo da bi dan ostao miran. Jer ne smem da se uznemirim – ako se ja uznemirim, uznemiriću i njega. A to je luksuz koji nemamo.
Nikada neće znati da gde god da ulazimo zajedno, moje oči skeniraju prostor pre nego što i kročimo unutra. Da odmah tražim otvorene prozore, oštre ivice, svetla koja trepere, neobične zvuke, predmete koji mogu da ga zbune ili uznemire. Procenjujem sve – i ljude, i boje, i tonove – spremna da sprečim ono što drugi ni ne vide da dolazi. Da uklonim, pomerim, ublažim sve što mu može zasmetati.
Ali postoji nešto što on zna.
Zna da je siguran. Zna da će biti siguran čak i kada stvari krenu loše, čak i kada više ne može da podnese svet oko sebe. Zna da je voljen – iako ne vidi sve što stoji iza te ljubavi.
Jer to je ta ljubav
koja ne odustaje,
koja ne traži da se vidi,
koja je neumorna,
koja je neustrašiva.
