Prema pisanju stranih medija u Beogradu je tog dana bilo oko pola miliona ljudi. Neki su bili obazriviji, ali ni jedne procene nisu išle ispod 300 hiljada. Mnogo više nego 05. oktobra 2000.godine kada je oboren režim Slobodana Miloševića.
Zvanični državni izvori, tačkasti softveri, režimski mediji, govorili su da nema više od nekoliko desetina hiljada No, broj ljudi koji se okupio bez prisile, bez autobusa i sendviča, bez dnevnica, bio je toliko veliki da su obaveštajne službe danima ranije upozoravale da će do toga doći.
Država nije čekala nespremna.
Predsednik države, poput deteta koje ne može da izdrži i da prećuti iznenađenje ili jednostavno mora da pokaže kako je vidovit, najavio je nekoliko dana ranije da će se oko 19 sati desiti haos.
Ceo taj dan 15. mart u Beogradu te 2025. godine proticao je u dobroj energiji, solidarnosti, podršci, u najavi nečega što dolazi u tom jedinstvu. Zbijeni jednui uz druge, gotovo kao prilepljeni, ljudi su hodali strpljivo i polako. Bez nasilja, bez incidenta, čak i bez reakcija na provokacije iz već zloglasnog Ćacilenda. Šatorskog naselja koje se sve češće punilo kriminalcima i poslušnim policajcima koji su ih čuvali.
I onda, kada je započelo 15 minua gromoglasne tišine, one koja odjekne kad ućuti pola miliona ljudi u centru metropole, država je izvršila udar. Zvuk koji se razlegao zakrčenim ulicama bio je toliko snažan, nadrealan, parališući da se ta zbijena masa gotovo kao nožem presekla na pola, levo i desno. Ljudi su počeli da beže ne znajući ni od čega ni kuda? Nadrealni zvuk ih je obarao na pločnike, dezorijentisao i učinio da sa prvim dolaskom svesnosti krenu da se udaljavaju.
Strah od dobrote, od solidarnosti, od te mlade snage bio je toliko veliki da je država Srbija preko svog policijskog aparata upotrebila u svetu uglavnom zabranjeno oružje: zvučni top.
Oni koji su bili u zoni dejstva tog užasnog zvuka danima nisu mogli da se smire, noćima nisu mogli da zaspu, nervni sistem je bio u potpunom dizbalansu, a oni koji su potražili čak i pomoć lekara, ostali su nevidljivi.
Trebalo je zataškati.
Ministar policije rekao je da mi to nemamo, onda kada se otkrilo da ima, kada je snimljeno vozilo kod Vlade Srbije, tvrdio je da to nije korišćeno i sve dok je već bilo bespredmetno dalje poricati. Nedavno su novinari došli do informaicja o tome šta se desilo toga dana i još jednom potvrdili da je u Srbiji nad građanima u mirnim demonstracijam upotrebljen zvučni top.
Do tog 15. marta došlo je zato što su istim principom negiranja, onda ublažavanja i na kraju zamenom teza odgovorni ljudi iz državnog vrha zaboravili da dostojanstveno i skrušeno izjave saučešće u 14 ožalošćenih kuća, samo tog 01. novembra, a potom i u još dve. Umesto toga, negiranje da je nadstrešnica rekonsturisana, pa onda delimično, pa onda ne zna se ko je odgovoran i na kraju, još nema kraja, jer ubijeni ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu još nisu dobili pravdu, a sistem srlja sve dublje u kriminal, korupciju, zastrašivanje, nasilje, bezvlašće…
Ima u istoriji mnogo primera kako su vojne snage, policijske snage, građanske snage izvršile državni udar. Srbija je prva zemlja i u ovom primeru beščašća i nasilničkog ponašanja, koja je izvršila udar na svoje građane koje ne može da pokori.
Ovo je samo jedan mali omaž, da i ovde ostane zabeleženo da pratimo. Da znamo, jer svedočili su nam mnogi sugrađani koji su tog 15. marta bili u Beogradu, da se nešto strašno i neoprostivo desilo. Pamtimo. pišemo i istrajavamo, jer Srbija čestitih, dobrih, vrednih, mladih ljudi nema kud već da ide napred, ako hoće da opstave.
Nazad je ponor i haos, pljačka i rasprodaja i zločini bez kazne!
Violeta Živkov
Naslovna fotografija https://www.slobodnaevropa.org/a/protest-beograd-studenti-vlast-srbija/33350841.html
