Gde je sada, kakav život ima i da li s ponosom nosi svoje ime koje je dobila za punoletsvo, ne znam. Znam samo da je ova priča uzdrmala javnost, da se našla na naslovnim stranicama i da je teško bilo poverovati da neko napuni 18 u 21. veku i nema vlastito ime.
Divlja ruža s kovinske deponije – Dnevnik
Neko za punoletstvo dobije automobil, pametni telefon ili firmirane patike, a ona ime i krštenicu. Giga joj je bio sav identitet, u državnim knjigama do tad nije ni postojala. Kao da se nije ni rodila. Nisu joj dali ime ni prezime. Imala je samo nadimak, kao kućni ljubimci.
Rođena sa zdravstvenim problemima i srcem odrasle osobe, ležala je dugo u pančevačkoj bolnici. Pred NATO bombardovanje 1999. majka Zorica došla je po nju i, po lekarskoj evidenciji, rodila ju je u septembru 1998. Datuma se ne seća: „Vidi koliko ih imam, kako sve da upamtim?!” Iz prethodnog braka ima još sedmoro dece, uglavnom već odrasle, oženjene i udate. Giga je prvih šest godina provela s ocem, negde i svuda po Pančevu.
S očuhom, majkom i još sedmoro braće i sestara živela je potom u kući kraj kovinske deponije, gde po ceo dan svi zajedno skupljaju sekundarne sirovine. Plavooka, dugih trepavica, kose zgužvane u punđu, sitne građe i prkosnog pogleda, gotovo nezainteresovano prati razgovor o sebi. Zorica i očuh Bogdan Udovičić govorljivi su. Kako je Giga ostala neupisana?
– Tako ispalo – veli Bogdan. – Sirotinja, brakovi, otac pijanac. Malo smo je i mi zapostavili, nastavili smo da je zovemo Giga i prođoše godine. Hteli smo da je prijavimo, ali nismo smeli, da nas ne globe što nismo pre. Čim čusmo da se po novom zakon roditelji ne kažnjavaju, zvanično smo joj dali ime Dragana, dok je Dragomirov prezime majčino.
Promeni statusa je doprinela Gigina udaja. U kuću brata, već oženjenog, počeo da dolazi dečkić od 16 godina, družili su se i jedne večeri Giga je pobegla. Ne daleko, petsto metara dalje, u dom Elizabete Stančulj i Rame Novakova, znanog kao Muta. Međutim, neukrotiva Giga je opet pobegla, preko njiva iza kuće, svojoj porodici. Na deponiju.
– Neću nazad. Dosta sam starija, on je još dete – kaže za svog dve godine mlađeg đuvegiju.
Samo bi da je svi ostave na miru. Na pitanje zar joj nije bolje u kući gde ima svega i ne mora na deponiju, odsečno će: „Svejedno mi je!”
Za razliku od siromaštva koje peče oči dokle god pogled dopire, farmerski ambijent svekrovog domaćinstva, nekako amiški čednog, gotovo je idiličan. U prostranom dvorištu, pod hladom nemale kuće, dočekuje nas mlada žena, gotovo detinjeg izgleda. Liza ima tek 32 godine i Muti je rodila sedmoro dece, otkako se s 15 udala. On iza sebe ima nekoliko brakova i veza, ali se skrasio i trudi se da porodici obezbedi udoban život. Skroman, jednostavan, ni u čemu se ne oskudeva. Vredan je, radi keramiku i svašta još, samo da zaradi. Pastoralu upotpunjuju patke i guske što slobodno šetaju, a koka za sobom vodi tuce pilića. Pa zašto Giga pobeže?
– Kad je došla, naša deca je naučila da piše ime i prezime, nije znala ni u sat da gleda. Taman smo je doveli malo u red, i eto problema – priča Liza, usput umirujući bebu od tek mesec dana.
U priču se uključuje i Muta:
– Svađali se malo Toma i ona, ja je pitam: Gigo ko te oterô, kaže – niko! Jel’ te neko tukao? Kaže – ne mogu da živim uvek sama, vaš sin šeta tamo-vamo. Ja joj kažem: Tvoj muž mora da radi, kao i ja za moju decu i ženu. Nije mi teško ni ve-ce da čistim, pa i on mora, ne mogu ja sam za nas sve. Ona se naljuti i ode! To tako ne ide, ja joj kažem, šta ćeš sad, kô tvoja mati da ideš od muža do muža i seješ decu? Njena mati kaže: Ne ide to tako, niste dali pare. A za šta da dam?
– Ma, trudna je ona, vratiće se – samouvereno Liza dopunjava muža.
– Ciganska posla, traže pare za decu – vajka se Muta. – Sin kaže ’oće da se ženi, išô ja da napravimo dogovor, svadbu neku i ručak, a oni traže 500 evra. Zašto? Da mi pomogneš! Ću pomognem ako mogu, ali ne dam pare. Ako ne daš 500, nema ništa! Ja kažem, dobro, nema – nema! Prošlo pet-šest dana, Toma je doveo, oni se naljutili što je pobegla. Alo, bre, jesam ja bio kod tebe, ’teo da napravimo deci šta treba, ali ne, oni mene vređaju – vi živite u njive! Gigo, ako hoćeš, dođi, ako ne, nikom ništa. Da me teretite nešto za Tomu nema ništa, on je maloletnik. Uzeću to dete što će da se rodi jer ti nemaš uslove, živiš na deponiji!
U neko doba eto i Tome, redovnog đaka Srednje poljoprivredne škole, trogodišnje. Ni on nije previše govorljiv.
– Što ti ode žena?
– Nisam bio tu četiri dana, i eto – kaže i smeje se.
Muta objašnjava da je došao neki rođak iz Nemačke, Toma otišao kod njega, a kad se vratio, Gige nema.
– Kod nas je običaj da žena sedi kod kuće, čuva decu, kuva. Ima gde one idu u kancelariju, rade, ali ne i kod nas. Ma, Ciganin je Ciganin i ne može drugačije – ne mari domaćin za političku korektnost i naziv Rom.
Iako ima 16 godina, Tomi nisu branili da se ženi jer takav je običaj kod Cigana. Rano se žene i rano rasturaju, smeje se Muta:
– Sa 17 godina dobio sam sina s prvom ženom. Radio sam privatno, ona iz siromašne porodice i ja je poslao kod njenih malo, da zaradim što više. I zaradilo se. Kažem joj: kupi šta god ti treba, a ona slala mami i tati! Ja njih da ’ranim? ’Ajde ti na „odmor”, i otpratim je.
Tek rođeno dete joj je uzeo jer su njeni živeli u bedi. Odgajali su ga njegovi roditelji i on. Onda se ženio, jednom, dvaput– četvrti put (ne i venčao zvanično, jer se to čini retko) dok nije naišla Liza i „uhapsila ga”.
– Izduvao sam se, sve prošao – šali se Muta, pod Lizinim nadzorom.
Posle mesec ili nešto više, opet smo obišli Novakove i zatekli Gigu kako posmatra svekra dok sam od kuhinje pravi sobu i širi kuću. Lepo obučena, ali i dalje prkosna. Poput divlje ruže. Kao da se ime, prezime i bilo šta od novog života nije zalepilo za nju. Liza je povišenim tonom podseća da uljudno kaže dobar dan i ne bude tako primitivna. Giga se javi i opet odluta u svoju tišinu. Stomak se i dalje ne primećuje. Toma je u školi, kao i njegova odraslija braća i sestre.
Da li će Dragana Dragomirov ostati, roditi jedno ili više dece Tomi, ko zna. Ili će i dalje, prkosna kao banatski vetar, tražiti svoje mesto pod suncem?
Violeta Živkov
