Piše Violeta Živkov
–Videla sam da ste ponovo objavili moju priča, stigla mi je nedavno poruka na mesindžer.
-Ja sam Giga o kojoj ste pisali.
Bila sam obradovana i zatečena. Priča koja me je nekako proslavila, ne zbog moje spisateljske sposobnosti, već zbog neverovatne glavne junakinje: bezimene devojke koja je porasla na kovinskoj deponiji.
Priča o Gigi bila je prvobitno objavljena u listu Moj Kovin u okviru projekta „Komšije iz kartonskog naselja“, a potom sam je napisala i za Dnevnik iz Novog Sada.
Sudbina devojke koja je tek, pošto je zatrudnela, počela da rešava pitanje svog statusa, upisivanje u matičnu knjigu rođenih i dobijanje imena, sve je pogodila.
Giga je do tada bila samo Giga. Biće koje živi u mnogočlanoj porodici, neko ko je izgledalo da neće ni preživeti, pa mu je bilo besmisleno nadevati ime. Ond je dobila ime Dragana Dragomirov, konačno je postala vidljiva i na spisku državljana republike Srbije. Rođena u Pančevu, nikad dalje od svog malog životnog kruga nije otišla, Giga je konačno postala građanka i državljanka. Ali, njen novi život bio je njen pakao, rekla mi je.
– Moja je priča mnogo emotivnija i teža nego što ste čuli. Samo meni nisu dali tada da pričam.
I rekla mi je još mnogo toga što onda nije smela, kako tvdi.
Bežala je i pre od Tome, no kako ništa o svetu izvan tog kruga nije znala, lako bi je nalazili i vraćali u kuću nevečanog supruga kome je počela da rađa decu.
Čule smo se, ona je napustila Tomu, tačnije, pobegla je od njega, našla je dobrog čoveka Jovicu, udala se za njega i otišla daleko. Nije moje da kažem gde, ona će se javiti ako nekome bude želela, tek sa sobom je ova „Ruža sa kovinske deponije“ povela i svoja tri sina. Čovek za koga se i zvanično venčala, prihvatio je dečake i sada su jedna skladna porodica koja živi jedan normalan život.
–Toma je priznao samo prvog sina, a ostalu dvojicu nije hteo. Rekao je ko zna čiji su!?
Njeni su, sasvim sigurno. A i Jovicini koji je u Kovinu, zbog razvoda, ostavio svoju decu iz prvog braka. Njih petoro sada žive tamo gde žive. Čekaju da reše svoj status, o vremenu od koga je pobegla ne voli ni da priča. Srednji sin je, živeći u kući oca Tome, dobio epilepsiju, od koje se sada leči.
Ona i suprug Jovica idu u školu, uče jezik.
–Ja sad idem u školu, nisam nikad pre išla, nisam znala ni da čitam ni da pišem. I deca idu u školu. Vole. Dobro nam je! – kaže moja ruža sa deponije.
I izgledaju dobro.
Nadam se da će biti još bolje i da će zalečiti te rane koje nosi i koje izbijaju iz svake rečenice.
Dnevnik, 2018. Divlja ruža s kovinske deponije – Kovinskeinfo
