Lični stav, piše Violeta Živkov
Svoju su vlast sagradili na lažima i uličarskim forama, pa pošto se sada bliži kraj koga su duboko svesni, usložnjava se i tračarenje.
Ana Brnabić koja je sticajem okolnosti unazad deset godina uvek postajala „nešto“, sada je vd predsednika. Izmislila je da je srela „neko dete koga malretiraju zato što mu roditelji podržavaju SNS“ . Kad je pitaju da li je to prijavila, odgovor je: objavila je javno. Javno bez imena i prezimena, bez lokacije, bez ijednog podatka koji dokazuje to što tvrdi, bez prijave policiji.
Građanka i vd predsednica ne veruje u policiju i tužilaštvo ili ne veruje u svoju priču?
Pošto u SNS sve izgleda kao teledirigovano ponašanje, napamet nabiflana retorika, model ponašanja, nevaspitane komunikacije, tako i lokalni funkcioneri isto to primene u svom okruženju.
Zamenik predsednice opštine Kovin, koji je i sam vršio dužnost dok je predsednica koristila porodiljsko, izmisli kako je:
U jednom kafiću ( nije važno kom) jedan simpatizer demokrata ( nije važno koji) rekao da je „šteta što nije bar šupa izgorela da imamo o čemu da pišemo“. To je čuo jedan vatrogasac( nije važno koji i kad).
I tako to u skraćenoj verziji funkcioniše godinama.
Fabrika laži u kojoj svakako prednjače režimski tabloidi bez ikakvih moralanih kočnica, kvačila ili bar nekog domaćeg vaspitanja ( a sigurno ga je bilo), dovela je dotle da ako im Informer, Pink i slični kažu da je napolju nevreme, ljudi ni na prozor ne stanu da provere, već veruju.
I ovo nije hiperbola, preuveličavanje, to je sušta istina.
A onda počnu da stižu i skrinšotovi viber prepiski (jer kad se lonac probuši prljavština počne da curi) u kojima neko iz „njihovih redova“ kaže kako se pušta da šuma gori, jer postoje neki planovi za dalje.
I čovek poveruje, jer te tehnologije danas, kao ni pronalaženje uranijuma, nisu dovele samo do progresa, već u rukama zlonamernih postaju opasna trovačnica, opasni plato laži koje se toliko gomilaju da jedino požar iznutra, kao na deponiji, može da ukaže da nešto nije u redu. I obični građanin, svikao da veruje svemu, odmah poveruje. A možda je i istina?! I tu počinje vrtlog manipulacije.
I onda, kao i na deponiji, usledi toksikacija okolnog prostora, od koje prosto ne možeš da se zaštitiš.
Niko ne tvrdi da nije bilo nekih dogovora. Niko ne tvrdi da nije bilo i piromanstva, ali kako proveriti svaku informaciju i svaku laž koja se pojavi u javnom prostoru?
U javnom prostoru koji su zaposeli, krijući se iza jednog čoveka. Mali i oni veći lopovi, nesposobnjakovići, nikad vidljivi u društvu u kome se na konkursima može doći do nekih poslova, sada su „političari sa decenijskim stažom“. Baš kao i njihov lider. Samo političar, nikad nigde zaposlen, a sad neuposlen priča sa kamenom, glumi konceptualnog umetnika i koristi državne resurse i dalje, iako je samo običan građanin.
A kad si samo običan građanin, onda ti obična građanka kaže da su njenog sina u Majdanpeku ubili, jer mu nisu obezbedili zaštitu na radu. Onda ti drugi obični građanin kaže kako nije dobro, ništa nije urađeno. I to jako naljuti čoveka koji, po rečima nesrećne majke, i dalje o svemu odlučuje i svime upravlja. Pa kako kad je samo običan građanin?
A pravi obični građani, mahom ucenjeni, mada sad već i svikli na te sitne privilegije, neku hiljadarku, vožnju busevima, uz zabavu i druženje, pristaju da stoje u masi, zaključani u nekim sportskim halama, postrojeni na ulicama, stisnutih nogu jer „muka tera“. I onda te obične građanke, nesvesne da je sve pod okom kamere, pokazuju svoje stražnjice, prazne svoje bešike pored i pod nečijim prozorom i brukaju svoje unuke i decu.
Onom vrhovnom običnom građaninu svi se smeju jer priča sa kamenom za kupus. Ali vama običnim građanima čije stražnjice sevaju po internetu smeje se Srbija. Pa se onda smeju i kolege na poslu vaše dece, pa se smeju deca u osnovnim i srednjim školama vašim unucima.
I to nisu lažne slike.
Nije lažna slika ni plamen na Niškoj tvrđavi. Nije lažna slika ni spaljena zgrada vešeraja na Čardaku, nije lažna slika ni košuljica od asfalta koji je samo prevučen dok prođe Obični građanin, a sad se diže kao tepih u sobi.
Nije lažna slika ni to da vam u bolnicama rade neiskusni lekari, da nema dovoljno medicinskih pomagala i sredstava, a kad to shvatite onda shvatite da je i ministar obična gomila laži, da je bivši predsednik gomila izrečenih laži, jer istina da ste nekog zbog nestručnosti zauvek izgubili, nije laž.
Sa njom živi majka jednog sina, ćerka jedne majke, unuka nekog deke…
Laž je da će se svet srušiti kada Obični građanin Aleksandar Vučić više ne bude bio vlast.
Laž su prozreli i ti naši otišli hiljadama kilometara daleko da nađu mesto gde će živeti normalno.
Ali je istina da sada hoće da glasaju da nama bude bolje, jer će se onda i oni možda vratiti. Glasaće i u svečanim pidžamama, u tri noću, jer izbori su praznik demokratije, koja je njima uskraćena, ali će se oni u toj noćnoj odeći za nju boriti. Leteće i hiljade kilometara, voziće se, družiti usput, jer nije sila u topuzu, sila je u volji i želji.
I to je jedina istina u ovom sumornom prostoru u kome sve žešće nasrću na medijske radnike koji prenose činjenice, nasrću na studente i one koji ih podržavaju, a vidimo, nasrću i jedni na druge, jer zver je puštena s lanca, grize i napada što je 25. oktobar bliži.
Zverima je mesto u kavezu.
Slobodni ljudi nikad ne smeju da pristanu na ograde i zaključana vrata!!
Zato budite slobodni, izađite na Izbore 25. oktobra. Glasajte kako mislite, samo izađite.
