Noć u kojoj se pakao spustio lično na malo naselje Šumarak u opštini Kovin je noć između 07. i 08. avgusta 2026. godine. Plameni talas gutao je pred sobom stoletno drveće, nisko rastinje i opasno brzo približavao se selu. „Gori i izgoreće“- pisali su u poruci meštani i vlasnici vikendica, nemoćni pred onim što se dešava. Meštani Šumarka evakuisani su dan ranije, vikendaši takođe, ali većina se nije pomerila nigde sa puta pred kojim počinju prve kuće, gledajući nemo, nemoćno, užasnuto. Policija, civili, vatrogasci, stajali su i čekali dok mehanizacija ne proseče put, ne obori visoka stabla. Odbrana kuća je počela na hiljadu stepeni užarenog neba u kome je dim bio toliko gust da ni retke kapi kiše nisu uspele da dodirnu tlo tog dana.
Noć iz pakla nije pobedila. Pobedili su ljudi, njihova solidarnost, njihovi napori i vera da se može spasiti. Za sada!
Selo Šumarak za sada je bezbedno, ali opasnost nije prošla. Ćudljiva priroda vatre začas se opet može okrenuti i vratiti jer duva banatski vetar koga sada više nema šta ni da zaustavlja iz pravca šume. Šume nema na više od 700 hektara Deliblatske peščare. To je u najboljem slučaju. O gorem scenariju niko ne sme ni da razmišlja.
Kada je požar izbio još 21. jula odmah je nekako lokalizovan, ali se probudio posle dva dana, tad je delovalo mnogo ozbiljnije, no nebo se otvorilo i pomoglo. Ali borova šuma, suvo nisko rastinje, iglice pune smole, šišarke koje se od vatre rasprše kao prskalice, samo su čekali. I eksplodiralo je. Posle niza vrelih dana bez kapi kiše, uz vetar od tek nekih 14/15 km na sat samo je planulo u blizini Sportskog centra „Čardak“ i razgorevalo se kao da neko pumpa ogroman meh. Evropska sahara, ta banatska pluća sa vazduhom poput zlatiborskog, ostajala je metar po metr bez svojih pešačkih staza, jela i borov, hrastova, bagremova, ali i bez svojih jelena, divljih svinja, ptica, retkih i zaštićenih biljnih vrsta… Ostala je onda i bez jednog od sedam paviljona građenih u vreme radnih akcija. Odbrana je počela. Prvi na licu mesta kao i uvek dobrovoljni vatrogasci iz svih mesta kovinske opštine, zatim vatrogasci profesionalci, policija i mehanizacija Vojvodina šuma i drugih preduzeća. Doleteli su i helikopteri i dok je branjen Čardak, vatra se okrenula ka naselju Vrelo, ulazila u dvorišta i palacala redom ostavljajući crni jezivi trag i smrad pepela. Jedan po jedan deo šume buktao je u žarko crvenom plamenu. Pred kraj dana najavljeno je iseljavanje sela Šumarak. Dvadesetak kuća, mahom sa stokom i živinom, mehanizacijom, decom i starima. Dalje i bliže, u letnjoj vreli, vikendaši u brojnim kućama svuda po pojasu dužinom od sela prema Dubovcu. Hoće li doći, neće, ima evakuacije, nema…?
Ljudi su se raspitivali kod policije na licu mesta, vatrogasaca, jedni od drugih. Niko nije znao da pruži tačnu informaciju i jasnu instrukciju. Pred kraj dana ipak evakuacija. Potrpali su meštani svoj život u automobile i izvezli se van naselja do prostorije mesne zajednice i prodavnice. Na par stotina metara od table.
Samo su retki otišli na bezbedno, većina je odraslih ostala na drumu, pred kućama, gledajući i čekajući. Jedinice su radile svoje, meštni se nudili da pomognu, ali su ih udaljavali iz bezbednosih razloga.
Podmuklost vatre je kao sa nekim bolestima u kojima ti se učini da je krenulo na bolje, a onda se sve okrene u trenutku i postane još gore. Vatra je besnela u šumi iza sela u celoj dužini od sela do 13 lanaca u vikend zoni. Jezivi zvuci paljevine, pucanja stabala i vatrene stihije ledili su krv, pričaju oni koji su bili dovoljno spremni da se primaknu bliže.
Čovek iz sela koji nam je tog jutra rekao kakvo je stanje sa evakuisanima i da bi im dobro došla neka hrana, a i voda, tog popodneva kada smo pozvali, javio se zadihan. Bilo je jasno. U pokretu je.
„Ne mogu sad, ušla je vatra u selo, idemo svi da gasimo!“
I to je sve što znamo u tom trenutku.
Dokle je ušla? Kako napreduje? Jedni druge kontaktiramo, tražimo one koji su najbliže, informacije se dele, ali jesu li prave? Izgorelo je deset kuća! Da li je zaista? Niko ništa ne radi, niko ne gasi! Nemoguće?!
Kako sad podeliti sa javnošću ovu vest, a ne upasti u zamku preuveličavanja, loše procene, panike?
Pritom, nema nikog ko će iz Opštinskog štaba za vanredne situacije da se nama javi na telefon. Neće ni drugim kolegama koji nisu po volji te skupine od dvadesetak ljudi. Samo odabrani. Od tih odabranih, jedan u lokalu ćuti. Ni slovo, ni slika. Za sve pare.
Ljudima smo uputili apel da nam jave gde su, jesu li bezbedni, treba li im nešto i oni zovu. Neki čak i pitaju je li to Štab? Nije, mi smo samo medij i komšije i poznanici i mi smo deo te Peščare, tu smo s njom rasli, naši smo.
Pomoć se već organizuje za spasioce, za evakuisane. Taj mali mobilni tim udruženja Kovin-humano srce, prvi je na licu mesta, sa punim gepekom, sa prvom dostavom. Onda se ljudi organizuju, nose, doniraju, poje, hrane,nude mehanizaciju, nude sebe…
Telefon je stalno u ruci, vesti se smenjuju, slovne greške se dešavaju, ko još mari. Pomažemo onako kako možemo: delimo informacije, povezujemo, uzimamo od kolega. Sve što može da pomogne da ljudi znaju gde su i šta se dešava.
LIČNO ILI PROFESIONALNO
Nadrealno i čak i iskusnom novinaru jedan od težih zadataka. Onaj u kome prosto ne možeš da odvojiš lično od profesionalnog. Ne možeš da ne strahuješ za kućerak od trideset kvadrata na kome si dizao ploču kao tinejdžer, u kome si slavio rođendane, praznike, gde su ti potomci skupljali sasušene bele pužiće, skakali u veliku peščanu rupu, tražili gnezdo divlje svinje i gde su njihovi potomci do juče radili to isto. Kako da se distanciraš od panike da će vatra sve to progutati, da je neće zaustaviti prošireni peščani putevi?
Kako da ti srce ne zaplače kad pomisliš da nema više onih visokih, kao strela pravih borova, sa tek malom krošnjom na vrhu, pod kojom si majušan i jedva primetan?
Za one koji žive uz Peščaru to nije tek neki prirodni fenomen koji je čovečija ruka pošumila i učinila lekovitom usred ravnice. To nije administrativna oblast niti oznaka na geografskoj karti. To je čitav jedan svet.
Paviljon na Čardaku si ribala svojim rukama i skidala kreč kao akcijaš. Neki kasniji mališani tu su imali svoje prve dane odvajanja od roditelja, sportisti svoje pripreme.
Vatra se poigrava ljudima, psihom, nadom, okreće se, menja smer, snagu, ali ne odustaje. A nebo?! Gori i dalje, kiše ni na vidiku. Samo gusti dim i čestice pepela padaju svuda po okolini, vazduh nije za disanje mnogo dalje od zone požara…
Opštinski štab za vanredne situacije sastao se drugog dana, trećeg dana dao saopštenje, četvrtog je počelo da mu smeta što se ljudi solidarišu i hoće da pomognu donacijama. Sve ima, nikome ništa ne treba, ne donirajte, ne nosite. A na terenu slika druga. Vapi se za ledenom vodom, za sokovima, za nekim voćem, za nekom energijom. I to se ne može urediti saopštenjem iz kabineta. Informišite se u štabu, a štab se ne javlja, bar ne svima. Niti onaj obični, preplašeni čovek zna kako da dođe do nekog u štabu, niti ima internet da vidi šta je štab opet izbacio u saopštenju, ubrzano u petom danu.
Pomoć se skuplja, distribucija ide i iz prodavnica, preko DVD Kovin, Deliblato… Znaju ljudi da poštuju red kada se lepo objasni.
OVO BEZ KIŠE NEĆE PRESTATI
Nikola Šogor vratio se sa mora i pravo u svoju vikendicu u Šumarku, kada je vatra krenula da je proguta. Vatrogasci iz Novog Sada i Subotice trudili su se da zaustave plamen i za sada je sve u redu. Nikica ih je smestio u svoju kuću, da tu odmore, popiju vodu, pojedu nešto, a oni mu kuću paze kao svoju. I spolja i iznutra. Beskrajno im je zahvalan, ali i oni i vlasnik strahuju da se ova vatra bez kiše neće obuzdati.
„Ništa još nije prošlo“- kaže on, „Mi smo prvi kod tog protivpožarnog pojasa, ali držimo se!“
Vatrogasci su zaista za svako poštovanje i hvalu, priča Nikica, ali i ljudi koji donose hranu i piće. On je svojim „gostima“ doneo led jer nema ni vode ni struje, da ohlade tečnosti koje imaju, skuvao im kafu na primus. „Skromni su to ljudi, svi jako mladi i kulturni“.
Željko Dvidović koji u Šumarku ima uzgajalište retkih ptica ne može da ih iseli jer će uginuti. Juče se pronela vest da mu je kuću zahvatila vatra, ali srećom samo dvorište. Srećom, do kad?!
Dok se ponovo ne okrene pa pošto je kod Dubovca prave peščane useke, ona krene nazad svojim vrelim jezikom da dodiruje sve što joj se nađe na putu.
Borba čoveka i prirode je neravnopravna. Priroda ima strpljenje i snagu, ima ruže vetrova, čovek ima sebe i drugog čoveka. Da li je dovoljno da se ova bitka dobije?
Ovce se izmeštaju kod Dubovca, ljudi čekaju hoće li im reći da se evakuišu?
Maksimalno su angažovani svi materijalni i ljudski resursi, svi kapaciteti su na raspolaganju. Obezbedili smo sve što je neophodno za ljude koji danonoćno ovde gase požar, i njima je itekako teško, oni ne posustaju, nemaju predaha, nemaju dana odmora, stalno su na terenu. U ovim momentima moramo da im obezbedimo sve neophodne uslove kako bi mogli da nastave da rade. Moramo da budemo solidaarni u ovoj situaciji, jer je situacija zaista ozbiljna – rekla je Violeta Ocokoljić, predsednica Opštine Kovin, za RTV Pančevo. Nama se ne javlja na telefon.
Kažu da je već 1500 hektara zahvaćeno, kraj se ne nazire.
Samo kad bi pale litre kiše?
Te nebeske suze da se utope u presahle suze Deliblatske peščare.
Obnovićemo je. Sadićemo je, ali je ne možemo oporaviti brzo, možda tek za neke potomke naših potomaka koji će u njoj slikati svoje uspomene.
Violeta Živkov
❤️