U susret najradosnijem prazniku kod Hrišćana, odlutali smo u prošlost, u sećanja naših čitalaca i sugrađana. U naredna dva dana predstoje nam Badnji dan i Božić koji Hrišćani katoličke veroispovesti slave po Gregorijanskom kalendaru, ali ga slave i pravoslavni Hrišćani koji su prihvatili novi Julijanski kalendar Milutina Milankovića. Rumuni su jedni od njih. Kako su nekada oni slavili ove dane, a kako Mađari u Skorenovcu, čitajte u naredne dve priče koje su nam ispričale Speranca Božanić i Mađar Tereza.
Pastelno nežno kao što slika, Speranca Božanić opisala nam je svoja sećanja vezana za Badnji dan i Božić kod Rumuna u Deliblatu, kojih je nakada bilo u mnogo većem broju nego što ih je danas.
–Pamtim da se Badnje veče i Božić dočekivao sa posebnim ushićenjem i žarom. Radost predbožićnog uzbuđenja ne mogu da zaboravim.
Postojao je redosled priprema: ukrašavanje božićne jelke bombonama uvijenim u raznobojne staniole (salonke), obojenim orasima i drugim ukrasima. Zatim, spremali su se oni kolači koji mogu duže da stoje, kao na primer, obavezan je bio pišinger, žerbo kocke (dadinje) havajske ruže ( mela), poljupčići i razne gurabije, a moja majka je poravila i rum kuglice.
I deca su učestvovala u priremi kolača. Bućkali smo mileram i vodu sve dok se nije izdvojio puter.Na Badnje veče najpre se unosio „Božić“. Roditelj je sa svojom decom u potpunoj tišini obilazio stoku, noseći rukavicu punu zrnevlja: žita, kukuruza, pasulja… U povratku, predvodnik je imitirao glasove domaćih životinja, a deca ponavljala za njim. Zakucao bi na vrata, a domaćica je upitala:“Ko ide?“ ( Cine vine?). Mi smo odgovarali „Božić Bata“.
„Šta nam donosite?“- pitala bi dalje. A mi odgovarali: “Zdravlje, sreću i blagostanje!“
Tada bi nas posipala žitom, posluživala suvim voćem, slatkišima, kolačima. Slamu smo posipali po podu, a orahe bacali u sva četiri ugla sobe. Večera se obavljala na brzinu jer je trebalo otvoriti prozore i dočekivati korinđaše i fanfarsko društvo koje je sviralo božićne pesme „O, ce veste minunată“ i druge takozvane „kolinde“. Korinđaši su se posluživali preko otvorenog prozora. Služilo se kuvano vino, kuvana rakija i liker od mente koji je u to vreme bio jako popularan. Srce nam je bilo puno radosti i neobičnog užitka.
Za Božić se obavezno išlo u Crkvu. Pamtim kako su mi roditelji namođeni i veseli kretali na bogosluženje. Božić se slavio u krugu porodice, a običaji su bili isti kao i danas, počevši od prvoustalog u kući koji je imao čast da založi vatru, pa onda položajnik, ručak.
Drugog dana Božića, ako je bilo snega, deca su se sankala ulicama sela na velikim sankama koje su vukli konji. Promrzlih prstiju i rumenih obraza, vraćali su se kući gde ih je dočekala topla soba i vruć čaj.
Momci su jahali okićene konje i obilazili kuće gde su bile otvorene kapije. Obično su te kuće imale devojke za udaju ili tek venčane bračne parove.
U današnje vreme Božić kod Rumuna se ne razlikuje mnogo od Božića kod Srba. Zajednički život i propadnost prvoslavlju učinio je da se i običaji nekako sjedine“ – piše na kraju Speranca Božanić.
U drugom selu, Skorenovcu, Tereza se za nas priseća običaja koji su nekada bili sastavni deo božićnih svetkovina.
– Ako je Badnjeg dana u kuću ušla muška osoba ( kao prvi posetilac ) verovalo se, da će sledeće godine u dvorištu biti više petlova nego kokošaka ( ili obrnuto, ako je ušla žena, onda će biti više koka). Dan bi prolazio u pripremi ručka i večere. Deca su se pripremala za korinđanje. Tradicionalni ručak za Badnji dan sastojao se od ribe i rezanaca sa makom. Za večeru se jela pihtija. Jelku su majke kitile dok su deca išla da korinđaju. Kada bi stigla kući, okićena jelka je bila znak da je Božić Bata već bio u kući. Prilikom večere svi članovi porodice su sedali za sto. Pravilo je bilo, da gazdaricu poslužuju ukućani da bi sledeće godine kvočke bile mirne i izlegle što više pilića. Po završetku večere, otac je uzeo jabuku i podelio na toliko delova, koliko je članova imala porodica. Verovalo se, da će na taj način porodica i sledeće godine ostati zajedno. Posle jabuke, jeli su se orasi sa medom, da bi svi koji sede za stolom, sledeće godine bili zdravi. Nakon ovih ceremonija muškarci bi otišli u kafanu, i do ponoćne mise su igrali neke društvene igre ( karte, domine, šah ). Žene i deca su se pripremala za ponoćnu misu, koja je bila kruna božičnih praznika. Na dan Božića bila je važna prepodnevna božična misa, – a potom sve je išlo kao i svuda u okolini. Radost Božića prvo se delila sa porodicom, deca su uživala u slatkišima, ako je bilo snega, sankali su se i u jednom takvom raspoloženju duh praznika širio se selom, priča nam naša koleginica Mađar Tereza.
Srećan Božić!
V.Ž.
Naslovna fotografija je sa izložbe Pahuljice od papira, koju su upotpunile slike Sperance Božanić.
