Dečija ustanova platila je 1,2 miliona dva drvena letnjikovca koja realno ne koštaju više od šeststotina hiljada. Vlasnik preduzetnik ne zna da li je on radio ili nije. Pločice postavlja firma registrovana za web portale. Šta se to melje, direktorka?
Na poslednjoj sednici Skupštine opštine Kovin, odbornici su bez rasprave usvojili Izveštaj o realizaciji godišnjeg plana rada PU „Naša radost“ za 2024/2025. godinu. Iako je dokument prošao gotovo neprimećeno, u njemu se nalazi primer koji pokazuje kako i najmanje javne nabavke mogu biti teren za nameštanje tendera, napumpavanje cena i izvlačenje javnog novca, ovog puta iz budžeta ustanove koja brine o deci.
U delu izveštaja koji se odnosi na investiciono održavanje navedeni su radovi zamene sanitarija, pločica i plafona u toaletu za zaposlene, kao i izgradnja dva letnjikovca. Ispostaviće se da upravo ta „sitna“ stavka otvara ozbiljna pitanja o nenamenskom trošenju novca, dogovorenim ponudama i netransparentnom postupku koji je koštao građane mnogo više nego što bi trebalo.
(Pred)Školski primer nameštenog tendera
Nalog za pokretanje postupka potpisala je direktorka ustanove Aleksandra Alavanja, a procenjena vrednost radova definisana je unapred: 1.250.000 dinara sa PDV-om, odnosno 1.000.000 bez PDV-a. Ponude su zatražene od tri lokalne firme: SZKR „Interprodukt“ Kovin daje 1.462.000 din, „Go-Mar“ Kovin procenjuje na 1.376.000 din, „Grlja Mont“ Gaj – 1.249.000 din.
Kao u udžbenicima o nameštanju nabavki, dva ponuđača dostavila su neverovatno visoke cene, dok treći, „najpovoljniji“, dostavlja ponudu koja je samo hiljadu dinara niža od procenjene vrednosti. U praksi, upravo to je tipičan signal da je okvirna cena unapred dogovorena, a konkurencija fiktivna. Komisija zatim „sa olakšanjem“ bira najnižu ponudu, iako je razlika među ponuđačima alarmantno nesrazmerna i iako nijedna firma nije ponudila realistično tržišno obrazloženje svojih cena.
Analiza specifikacije koju je dostavio izabrani ponuđač otkriva dodatni nivo manipulacije. Pojedine stavke su: nerealno skupe, nepotpune ili toliko nejasne da se ne može znati šta se zapravo kupuje. Najupadljiviji primer je stavka broj 13. koja doslovno glasi: „Spojna sredstva (okovi i šrafofska roba) komada 1 cena 130.000 dinara.“
Jedan komad „nečega“ vredan 130 hiljada dinara. Bez opisa. Bez količina. Bez tehničke specifikacije. Bez ikakvog pokrića. Ništa manje skandalozne nisu ni, na primer, stavka 9. Tegola BIBER zelene boje plaćen 225.000 dinara za 45 metara kvadratnih. Prostom pretragom na internetu dobijate više ponuda od 800 do 1000 dinara po kvadratnom metru, što izađe od 40 do 45 hiljada dinara. Znači, ustanovi je naplaćeno pet puta više nego što košta.
QSB ploče plaćene su 180.000 din dok na tržištu one koštaju oko 60.000 dinara. Krovna greda 12×12×400 plaćena 6.000 din komad, međutim, nije nam bilo teško da pozovemo par stovarišta i dobijemo ponudu za grede istih dimenzija od 2.000 do 2.500 dinara.
Da li je Grlja Mont samo fiktivno preuzeo posao?
Najzanimljiviji deo dolazi tek nakon naše potrage za majstorom koji radi nešto slično da nam kaže koliko jedan letnjikovac košta. Grlja Mont se pojavljuje kao posrednik, a stvarne letnjikovce izvodila je druga osoba, majstor iz centralne Srbije koji se bavi izgradnjom letnjikovaca i brvnara. I gle čuda, na njegovom fejsbuk profilu pronašli smo letnjikovac urađen za dečiji vrtić „Naša radost“. Eto i naše radosti kada smo ga pozvali i pitali da li je on to radio? On je za naš portal potvrdio da je radio letnjikovce za PU „Naša radost“, da jedan takav letnjikovac košta 2.000 evra, a ograda 40 evra po metru.
Možda nije podizvođač, ali jeste pravi majstor radio
Kada se saberu dva letnjikovca i ograda, ukupni realni trošak ispada oko 600.000–650.000 dinara, što se poklapa sa informacijom da je Grlja Mont stvarnom izvođaču platio „nešto više od 600.000 dinara”. Time se otvara pitanje: gde je završila druga polovina javnog novca? Ovaj slučaj predstavlja udžbenički primer nameštanja javnih nabavki: ustanova unapred postavlja visoku procenjenu vrednost. Dva ponuđača šalju neprirodno visoke ponude kako bi izgledalo kao da postoji konkurencija. Treći šalje ponudu tik ispod granice, i dobija posao. Naručilac prihvata nejasne i naduvane stavke, bez pitanja i rasprave. Dobitnik ne radi ništa – samo prebacuje posao pravom majstoru, uz ogroman profit, pretpostavljamo.
Grlja Mont je 29. jula ove godine prekinuo obavljanje delatnosti što je potvrđeno rešenjem APR-a od 01. avgusta 2025. godine. Inače Ivan Radić vlasnik i jedini zastupnik firme Grlja Mont iz Gaja za naš portal, na pitanje da li je njegova firma izvođač radova ili je imao podizvođače, prvi put izjavljuje da mora da pita direktora pa će nam javiti. Kada smo ga drugi put pozvali da čujemo da li je pričao sa direktorom Ivan Radić započinje sa pričom kako mu se direktor ne javlja pa će nam naknadno odgovoriti na pitanje. Kada smo pitali koga to zove odnosno, ko je direktor Ivan kaže: „Ja sam direktor i vlasnik, ali tu sarađujemo i to, pa zato moram tačno da bih znao sve detalje, ima nekih stvari koje sam ja vodio i koje nisam. Tako da moram tačno da vidim o čemu se radi? Da biste imali pravu informaciju da ne biste pisali nešto što nije.“ Na konstataciju da je ipak on direktor i da treba samo da odgovori na prosto pitanje da li je firma izvodila radove samostalno ili su imali nekog podizvođača Ivan nam odgovara „Verovatno da nije, da smo radili sve u okviru firme. Ako vam treba da završite članak pišite tako: sve je radila firma nema podizvođača. Ja se ne sećam da je tu neko drugi bio.“
Sve ovo se događa u postupku koji bi morao biti transparentan, kontrolisan i podložan javnom nadzoru, posebno zato što se finansira iz novca namenjenog ustanovi koja se brine o deci. Ako se od najmlađih uzima pola, koliko se onda uzima na velikim projektima?
Ovakve nabavke, vredne milion i dvesta pedeset hiljada dinara, u sistemu javnih finansija predstavljaju „sitnicu“. Ali upravo na takvim „sitnim“ poslovima lokalni budžeti najčešće gube ogromne sume jer se na desetine ovakvih nabavki svakodnevno sprovodi širom Srbije. A ključno pitanje koje postavljaju građani glasi: Ako je na dva letnjikovca uzeto oko 600.000 dinara, koliko se onda uzima na projektima koji se mere stotinama miliona – poput izgradnje bazena u Kovinu? Gde je završilo tih 600 hiljada i ko je tajanstveni direktor ili direktorka koja se pita?
(Ne)Registrovani za web portale postavljali keramiku
Što se druge javne nabavke tiče koja je isto predstavljena u izveštaju o realizaciji godišnjeg plana PU „Naša radost“, radi se o zameni sanitarije, pločica i plafona u toaletu za vaspitače, a procenjena vrednost radova je 552.800 dinara bez PDV-a odnosno 691.000 dinara sa PDV-om. Dostavljeno je tri ponude i to: „Interprodukt“ Kovin sa ponudom od 618.000 dinara, vlasnika Zorana Milenkovića, „Er-Cop“ takođe iz Kovina sa ponudom od 608.000 dinara koju zastupa Aleksandar Erceg, a srešćemo ga ponovo u jednoj drugoj javnoj nabavci i „Isinov tech“ iz Deliblata sa ponudom od 590.000 dinara, sve ponude su bez PDV-a. Kao najpovoljniji ponuđač preduzetnik Milan Pomana „Isinov tech“ iz Deliblata potpisao je ugovor o izvođenju ovih radova. Još jedna zanimljivost iz ove nabavke je ta što je firma „Isinov tech“ registrovana pod šifrom delatnosti 6312 – web portali, a odradila je poslove vodovoda i kanalizacije. u novembru te godine dopunjena je registracija sa Ostali nekategorisani građevinski radovi. Od digitalnog sveta do građevine dovoljna je samo jedna zabeleška. Otuda i pad nadstrešnice i odroni puteva. (U ovom delu teksta zbog suštinske greške o datumima, vršene su ispravke po objavljivanju teksta. Izvinjavamo se svima koji su bili pogrešno indformisani i onima koje smo pomenuli u tom kontekstu)
Ako se vratimo unazad, setićemo se slučaja inspekcijskog nadzora i toga da je u novi mandat Aleksandra Alavanja ušla sa sumnjom o krivotvorenim podacima, kada se nisu poklapali datumi, nije bilo jasne i službeno zavedene evidencije, ali je tadašnja Ministarka prosvete rekla da je sve u redu.
Da li ovaj slučaj ipak treba da istraže neki organi ili da opet pitamo Ministarstvo?
U ime javnosti pitamo prvo direktorku Aleksandru Alavanju: šta ste to radili, direktorka?
