Pre neki dan sedeo sam sa jednim mlađim prijateljem. Zanimaju ga stara vremena i lokalne priče, pa smo na računaru otvorili moju digitalnu arhivu. Hiljade fotografija, crteža i starih snimaka Kovina ređale su se na ekranu u tihom ritmu. Prelistavamo tako, sliku po sliku, kad on odjednom zastade kod jedne.
„Šta je ovo bilo?“, upita radoznalo.
„To je nekada bila čuvena trgovina Huga Bera. Velika radnja fine robe, kristala i stakla“, odgovoriih mu.
Gledao je pažljivo, trudeći se da smešta kadar u današnji prostor, pa pita gde se to tačno nalazilo.
„Pa tu, gde je kasnije bio Dom JNA.“
Zbunjeno me pogleda — i sam pojam „JNA“ njemu je već davna istorija. Ispravih se, pa dodadoh: „Dom vojske, preko puta Dinusove kuće, stare banke.“
„A šta je tu sad?“, ne odustaje on.
Nasmeših se. „Ništa. Sada tamo nema ničega, tu je dečije igralište. A ni Dinusove kuće više nema, nedavno je srušena, pa je i tu ostala samo praznina gde tek treba da nikne neka nova zgrada.“
Pređosmo na sledeću sliku. Kuća čika Verzmara, na trgu kod parka, odmah pored Zmajeve škole.
„A tu? Šta je danas na tom mestu?“
„Nema ni nje. Tu je sad velika stambeno-poslovna zgrada.“
Sledeća fotografija prikazivala je kraj nekadašnjeg Bazara.
„A šta je ovde?“, pita ponovo.
„I tu nije ništa, zaista ništa. Samo travnjak ispred robne kuće.“
Dok smo tako prelistavali te vizuelne tragove prošlosti, neplanirano na ekranu iskoči jedna stara fotografija iz srednjoškolskih dana. Na njoj ja, sa svojim školskim drugom. Nasmejani, bezbrižni, u nekom proleću koje je davno prošlo. Nažalost, ni njega više nema.
I tako, neosetno, zavirismo u jedan Kovin koji nestaje… ili je već nestao iz nekog drugog Kovina koji je na njegovim temeljima nastao. Odjednom, obojica ućutasmo. Nismo više imali volje da gledamo stare slike. Pritisnuo sam escape i zatvorio arhivu.
Tišinu u sobi prekinula je graja spolja. Kroz otvoren prozor videli smo grupu veselih dečaka i devojčica kako sa torbama na leđima trče ka školi. Njihov smeh pomešao se sa onim svežim, dobro poznatim mirisom proleća koji je vetar donosio dole od Dunavca.
Kovin se menja, zgrade nestaju i niču nove, ali život … život uvek pronađe svoj put.
Podkast https://tinyurl.com/wchc359r
