Piše Dejan Kreculj
Čika Jova je bio tatin prijatelj još iz detinjstva. Završio je četvorogodišnju poljoprivrednu školu i stekao zvanje diplomiranog poljoprivrednog tehničara. U poratno vreme bilo je malo školovanog kadra, a tehničari su znanjem i iskustvom nosili proizvodnju. On i njegova porodica živeli su veoma blizu nas, a njegove ćerke bile su skoro mojih godina. Kao dobar i stručan radnik, bio je, naravno, i društveno-politički aktivan, član Partije.
Sećam se da su neki odrasli, doduše kradom, da ih neko ne čuje, govorili da je drug Jova namerno kasnio na sastanke u kombinatu da bi, kada dođe, uvek govorio: „Izvinite drugovi što kasnim, bio sam u Komitetu“. Bilo je to vreme kada se Partija i Komitet nisu smeli dovoditi u pitanje.
Godine su prolazile, a mladi kadar je počeo da dolazi sa diplomama poljoprivrednih fakulteta. Verovatno po partijskoj direktivi, i drug Jova je upisao studije. Kad god mu je trebalo, dobijao je slobodne dane za spremanje ispita, a školarinu mu je platio kombinat. Kada bi ga neko sreo i zapitao kako napreduju studije, uvek je dobijao isti odgovor: „Nikad bolje, nikad bolje.“
Posle nekog vremena, drug Jova je častio i u firmi i u kafani – diplomirao je. Čestitanja su pljuštala, svi su se radovali njegovom uspehu i novoj tituli.
Godinu, dve kasnije dobio je bolje nameštenje negde u Zrenjaninu ili Kikindi, ne sećam se tačno. Odselili su se i polako je otišao u zaborav, prepušten novom životu i karijeri.
Mnogo godina kasnije, već su mnogi njegovi prijatelji otišli u penziju, verovatno i on sam, kada sam načuo razgovor mojih roditelja. Neko je bio službeno na nekom skupu agronoma i spomenuo kolegama „druga Jovu agronoma“. Iz razgovora se saznalo da on nikada nije ni završio studije, da ga kolege znaju, ali ne kao agronoma, već isključivo kao tehničara.
Priča je to o jednom vremenu, o sistemu u kojem je forma često bila važnija od suštine, i gde je partijska direktiva mogla da prikrije i jednu studentsku diplomu.
