„Pogledaj mu u obuću, pa ga pusti u kuću.“ Ovu sam rečenicu prvi put čuo u školskim danima. Izgovorila ju je jedna drugarica, čiji je svet bio omeđen privilegijama i crvenim papučicama koje su prkosile školskim uniformama i obaveznim sportskim patikama. Dok smo mi ostali trošili đonove na časovima fizičkog vaspitanja, ona je te časove posmatrala sa klupe, zaštićena lekarskim opravdanjima koja su se dobijala tamo gde se autoritet nije preispitivao. Ta mi je poslovica tada, u svojoj surovoj jednostavnosti, ostavila težak, neprijatan ukus. Zvučala je kao presuda čoveku pre nego što progovori.
Decenijama kasnije, dok prelistavam porodične albume i sopstvena sećanja, shvatam da obuća zaista priča priču, ali ne onakvu kakvu je moja školska drugarica zamišljala. To nije priča o ceni, već o putu koji je pređen.
Moje porodično stablo čvrsto stoji na dva potpuno različita para obuće. Sa majčine strane, to je svet banatskog paora. Iz najranijeg detinjstva pamtim lik dede u njegovim opancima. Nisu to bili oni šumadijski, sa prkosnim šiljkom na vrhu; bili su to pravi banatski opanci – svedeni, ravni, kožni, napravljeni da traju i da se bore sa našom teškom crnicom. Sećam se rituala: nakon napornog dana, deda bi ih pažljivo očistio i mazaom mašću, „da se ne ispucadu“, kako je govorio. Ti opanci su bili njegov alat, njegova veza sa zemljom. Za crkvu i „međ’ ljude“ postojali su oni svečani, novi, koji bi tek nakon mnogo pređenih kilometara i vašara postajali radni, prepuštajući mesto mlađem paru kože.
Sa očeve strane, slika je drugačija. Deda trgovac, vlasnik radnje i majstor svog zanata, nosio je građansku obuću. To je bio „dres kod“ jednog vremena u kojem je trgovac morao ulivati poverenje samom svojom pojavom. Njegov korak po kovinskom trotoaru bio je drugačiji od onog u brazdi, ali ništa manje čvrst. Obojica su se oblačila onako kako su njihov status i posao zahtevali, noseći svoju obuću kao dostojanstvenu uniformu svog staleža.
A gde je u tom nizu moj korak? Moje četiri decenije u prosveti stale su u espadrile. U svetu učionica, hodnika i neprestanog stajanja pored table, bila mi je potrebna obuća koja „diše“. Lagana, platnena espadrila postala je moj saputnik u hiljadama održanih časova. Često, vozeći se od škole do kuće tokom blagih banatskih zima, skoro da i nisam imao potrebu za dubokom obućom. Taj lagani hod bio je odraz mog poziva – biti stalno u pokretu, a opet ne opterećivati prostor teškim korakom.
Danas, kada razmišljam o onoj poslovici moje drugarice, osećam samo tugu zbog njene površnosti. Opanak, cipela ili espadrila – sve su to samo ljušture koje se izuvaju pred kućnim pragom. Prava vrednost ne leži u tome šta smo obuli, već u tome šta smo tim hodom postigli i kakav smo trag u ljudima ostavili.
Jer, na kraju dana, u kuću se pušta čovek, a ne njegova obuća. U kuću ulazi duša, a ona se, srećom, ne vidi na đonovima, već u očima i rečima.
Piše Dejan Kreculj
Podkast https://tinyurl.com/2s4f97b4
