Seća se i piše profesor Dejan Kreculj
Božić u Kovinu oduvek je predstavljao više od verskog praznika – bio je vreme okupljanja, zajedništva i radosti svih generacija. U našem višenacionalnom i multikonfesionalnom gradu, pravoslavna i katolička zajednica prenosile su svoje običaje kroz vekove, stvarajući atmosferu u kojoj su tradicija i savremeni duh živeli zajedno.
Tokom austrougarskog perioda, kada je Kovin bio deo južne Ugarske, Božić se slavio uz bogatstvo različitih običaja. Srpska pravoslavna zajednica proslavlja Božić 7. januara, po julijanskom kalendaru. Glavni običaj je unošenje badnjaka na Badnje veče, koji simbolizuje svetlost i toplinu koju Hristos donosi. S druge strane, pravoslavni Rumuni, koji slede novi, gregorijanski kalendar, proslavljaju Božić 25. decembra, ali bez običaja unošenja badnjaka. Njihove tradicije uključuju pevanje božićnih pesama (colinde) i bogate trpeze. Katolici u Kovinu, poput Rumuna, takođe proslavljaju Božić 25. decembra, uz kićenje jelke i ponoćne mise.
Sećanja na snegom pokrivene ulice Kovina dočaravaju slike dece kako se sankaju niz padine kod Dunavca i Surduka, dok odrasli pripremaju česnicu, razmenjuju čestitke i uživaju u toplini prazničnog duha. U takvim trenucima, čitavo mesto postajalo je jedno veliko okupljalište, ispunjeno zvucima radosti i zajedništva.
U poratnom periodu, kada je ateizam bio deo zvanične ideologije, proslava Božića bila je skrivena u domovima. Ipak, tišina koja je naizgled obavijala praznik u javnosti nije umanjila njegovu snagu u srcima ljudi. Badnjak je unošen krišom, ulice su bile tihe, ali su domovi iza zaklonjenih prozora blistali u svetlosti sveća. Crkve su ostajale mesta okupljanja onih koji su želeli da očuvaju veru i tradiciju. Porodice su se okupljale u toplim domovima, a običaji poput lomljenja česnice ili pripreme bogate trpeze nisu zaboravljeni. Deca su učena da razumeju značaj praznika, često kroz priče o prošlim vremenima kada je slavlje bilo otvorenije i veselije. Sećam se tih čarobnih trenutaka kada je u stan unošena slama, uz pijukanje „pilića“, česnicu u kojoj sam ja, gle čuda, uvek nalazio novčić i obavezno ozbiljno upozorenje da nikome o slavljenju, ni u šali, ne pričam – a svi su u potaji slavili.
U današnjem Kovinu, iako zime donose manje snega, praznični duh nije izostao. Unošenje i paljenje badnjaka ispred hramova, Svete liturgije, ukrašeni domovi i bogate trpeze sa tradicionalnim jelima okupljaju porodice u prazničnoj atmosferi. Mlađe generacije, iako često vezane za moderne tehnologije, sa zanimanjem slušaju priče svojih baka i deka o starim običajima, prenoseći te vrednosti na buduće potomke.
Božić u Kovinu danas je most između prošlosti i sadašnjosti. Iako se običaji menjaju, suština praznika ostaje ista – to je vreme radosti, nade i zajedništva. Bez obzira na promene koje donosi savremeni život, Kovin u danima Božića oživi kao mesto gde se prošlost i sadašnjost susreću u slavlju koje okuplja sve generacije.
I srpska Nova godina, koja se dočekuje 13. januara prema julijanskom kalendaru, a proslavlja 14. januara na dan Svetog Vasilija Velikog, oduvek se slavila među kovinskim pravoslavnim Srbima. U Kraljevini Jugoslaviji obeležavala se tiho, u porodičnom krugu i uz crkvena bogosluženja s obzirom da se tog dana obeležava Obrezanje Isusa Hrista i Sveti Vasilije Veliki, pa se naziva i Mali Božić. Tokom komunističkog perioda, slavlje je prešlo u privatnost domova, ali običaj poput okupljanja porodica i nazdravljanja za sreću u novoj godini nisu iščezli. Od devedesetih godina, s povratkom verskih sloboda, javne proslave srpske Nove godine postaju sve prisutnije, uključujući koncerte, okupljanja i organizovane dočeke u mnogim gradovima, pa i u Kovinu. Danas je srpska Nova godina priznata kao deo kulturnog i verskog nasleđa, obeležena kako u privatnim domovima, tako i u javnim prostorima. Iako nije zvaničan praznik, njeno slavlje ostaje važan deo pravoslavne tradicije i identiteta.
