Dok koračamo kroz 2026. godinu, često zaboravljamo da neki stubovi našeg grada stoje nepomično dok se države i granice oko njih menjaju. Pre dve godine smo obeležili veliki jubilej – 120 godina fudbala u Kovinu. I mada se svet od te daleke 1904. godine do danas promenio do neprepoznatljivosti, miris pokošene trave na stadionu pored Dunavca ostao je isti.
Sećanje koje ne beleži rezultate
Moram da priznam, ja nikada nisam bio od onih koji nedeljom grozničavo prate tabele ili znaju napamet sastave timova. Sport me, kao takav, retko zanimao. Pa ipak, fudbal u Kovinu bilo je nemoguće zaobići. Moja sećanja na FK Radnički nisu sačinjena od golova i kornera, već od ambijenta i onih tihih svedoka vremena.
Sećam se onog posebnog ritma nedeljnog popodneva. Glavnom ulicom, tačan kao sat, prolazio je pored našeg stana idući ka Dunavcu jedan stariji gospodin. Moji bi ga spazili kroz prozor i, gotovo ritualno, izgovorili njegovo ime uz opasku: „Evo ga, ide na utakmicu.“ I po kiši, i po vetru, i po najgoroj letnjoj vrelini, on je bio onaj verni navijač čija je upornost svedočila o važnosti događaja na koji hita.
Meni je, pak, u sećanju ostao naš „školski fudbal“. Na samom početku nekadašnje Ulice Borisa Kidriča (današnje Svetog Save), postojao je veliki, nepošljunčani zemljani prostor između zida letnjeg dvorišta i zgrade škole – tamo gde je danas parking. Utakmica bi počinjala donošenjem po dve cigle sa svake strane, koje su glumile stative. A onda je kretala opšta jurnjava kroz oblak prašine koji se, kao živo biće, kretao s jedne na drugu stranu. Golovi su se računali odokativno, pošto ni prečki ni pravih stativa nije bilo, ali strast je bila prava. Posle dosta godina gledao sam utakmicu današnjih učenika i setio se naše igre. Primetivši kolegi kako deca više ne jure „svi na jednog“ već se dodaju, dobio sam kratak odgovor: „Pa, skoro svi oni treniraju fudbal.“ To više nije bila ona naša prašnjava jurnjava, već sport koji traži disciplinu.
Tragom mađarskih hronika i dedinog „fotbala“
Želeći da saznam šta se krije iza te magične 1904. godine, posegao sam za starim arhivama. Uz pomoć svog skromnog poznavanja mađarskog jezika, uspeo sam da „progovorim“ sa stranicama lista „Kevevári Napló“ iz 1911. godine. Tamo me je dočekala slika Kovina koji je pulsirao evropskim duhom.
U tim izveštajima fudbal se naziva „Footbal“ ili „Labdarúgás“. I tu se setih svog dede po očevoj liniji, trgovca u K&K monarhiji i vršnjaka rađanja ovog sporta kod nas. On je, baš kao i te stare novine, za ovu igru uvek govorio – „fotbal“. To njegovo „fotbal“ nije bilo samo strano ime za igru; bila je to reč koja je mirisala na ono vreme kada su pravila stizala iz Beča i Budimpešte, a trgovci, učitelji i zanatlije bili prvi koji su tu novotariju prihvatili.
Naš današnji Radnički tada je nastupao pod imenom Kevevári Sport Club (KSC). Tadašnja štampa piše o fudbalu kao o „modernoj groznici“ (futball-láz) koja okuplja „inteligentnu omladinu“. Posebno je upečatljiv izveštaj iz maja 1911. godine o meču protiv Pančevaca. Hroničar sa ponosom beleži borbenost i disciplinu kovinskih momaka, ali i ono što je tada bilo podjednako važno: zajednički ručak u lokalnoj kafani. Fudbal je bio povod za susret elita i običnog naroda, za „treće poluvreme“ koje je bilo neraskidivi deo sportskog života.
Više od kluba – zajedničko pamćenje
FK Radnički je izrastao iz tog starog KSC-a, menjajući imena i lige, ali čuvajući suštinu. On je most koji spaja onaj stari Kovin sa ovim današnjim. I u trenucima kada se klub oslanja na svoje veterane i privrženost zajednice da prebrodi teške dane, jasno je da on nikada nije bio samo sportski kolektiv. On je dokaz našeg trajanja. Možda me i dalje ne zanimaju ofsajdi, ali me duboko zanima ta nit kontinuiteta. Jer dokle god Radnički izlazi na teren u Rašću pored Dunavca, mi imamo dokaz da naša zajednica ume da čuva ono što voli duže od jednog veka.
Piše Dejan Kreculj
Naslovna ilustracija AI
Predivan tekst!