…ili: Kultura za stolom
Sama reč kultura vuče korene iz latinskog jezika i označava gajenje, negovanje. Iako je danas često vezujemo isključivo za pozorište ili književnost, ona je u svojoj suštini rezultat dugotrajnog procesa pažnje i posvećenosti – bilo da je reč o negovanju govora, ponašanja ili, onog najintimnijeg, kulture ishrane. Način na koji postavljamo sto i ono što na njega iznosimo, ogledalo je sveta iz kojeg potičemo.
Odrastao sam u kući gde se banatska kuhinja negovala kao svetinja, ali sa prozorima širom otvorenim ka drugim gastronomskim vidicima. Moj otac se školovao u Rijeci, na Pomorskom tehnikumu, a kasnije i na Pedagoškom fakultetu. Iz tog primorskog perioda u našu kovinsku kuhinju ušunjala se morska riba, koju je on, u ona vremena, namenskim izletima „fićom“ donosio iz Beograda, jer je ovde bila prava retkost. Tako su se banatska ravnica i jadranska so sretale na našem stolu, učeći nas da kultura ne poznaje granice.
Ipak, nedelja je u Kovinu imala svoj neprikosnoveni miris. Bio je to miris domaće supe sa rezancima koje je moja majka sama razvijala i seckala. U to vreme, rezanci se nisu kupovali u dućanu; oni su bili dokaz strpljenja i veštine. Uz supu je obavezno išao rinflajš, sos, pečeno meso, salata i naravno – štrudla. Bio je to onaj spori, vojvođanski ručak koji nije služio samo da nahrani telo, već da okupi porodicu.
Sećam se jedne takve nedelje kada je svratio očev prijatelj na kratak dogovor. Na polasku, uz žurbu, dobacio je: „Moram da idem, skuvaće žena jednu pasuljčinu, pa da ne zakasnim.“ Nama je taj izraz „pasuljčina“ zvučao neobično, gotovo grubo u tom mirisnom ambijentu nedeljne supe, ali kultura nas je učila da nikome ne gledamo u tanjir, već da poštujemo tuđi izbor, ma koliko on odudarao od našeg „nedeljnog protokola“.
Drugi susret sa tom čuvenom „pasuljčinom“ dogodio se pre četrdeset godina u menzi niške kasarne. Bio je to onaj vojnički pasulj kojem su se svi radovali. Na liniji za podelu hrane vladalo je nestrpljenje, a kao alternativa bila je ponuđena neka testenina. Na kraju linije, stajala je velika činija puna rendanog parmezana. Za mene je parmezan u to vreme bio delikates koji se u kući kupovao u onim malim, skupim kesicama, štedljivo se posipajući po jelu. A ovde – puna činija, zagrabi koliko hoćeš!
Prošao sam pored kazana sa pasuljem i uzeo testeninu, iskoristivši priliku da ugrabim koju kašiku parmezana više. Jedan vojnik iz moje jedinice me je začuđeno pogledao: „Druže vodniče, pa što uze makarone, a ne pasuljčinu?“ Nasmejao sam se i odgovorio: „Neka, mogu ja i ovo.“
Ta razlika između „pasuljčine“ i parmezana, između nedeljne supe i vojničke menze, zapravo je priča o kulturi. Kultura je ono što ponesemo iz kuće – ona nas uči da cenimo domaći rezanac, ali i da prepoznamo vrednost parmezana tamo gde ga niko ne očekuje. To je neprekidno gajenje ukusa i poštovanja prema trpezi, bilo da je ona banatska, primorska ili vojnička. Na kraju, nije stvar u tome šta je u tanjiru, već u onome ko sedi za stolom.
Podkast https://youtu.be/Q97VaNL-jqk
Pipše Dejan Kreculj
