Piše i seća se Dejan Kreculj
28.12.2024. – Zimske čarolije oduvek su krasile kovinsku prazničnu atmosferu, sa snegom ili bez njega. Za nas starije, uspomene oživljavaju fotografije i sećanja na davna vremena. Kako je zabeležio nastavnik Bogdan Bogić, na slici iz 1962. godine vesela družina iz trećeg razreda uživala je u zimskim radostima ( naslovna fotografija).
Sneg je tada svojom odorom bogato prekrivao sve, ispunjavajući grad dečjom grajom, smehom i veseljem – letele su grudve, sanke, kotrljalo se niz padinu, vriska, cika, radost kojom samo deca mogu da se raduju. Sećam se da se, blagodareći tome što je Kovin na uzvisini, sankalo svuda, jer je mesta za dugo i strelovito spuštanje bilo dosta. Ipak, izdvajala su se atraktivnija mesta: nasip na Dunavcu kod crnog magacina pa sve do vekternice, Surduk kod škole i kod suda, i levom stranom ulice Vuka Karadžića bili su mesta za sankanje i grudvanje.
Topla odeća, vuneni džemperi i čarape, dečaci kape, a devojčice marame, pa ko ima prave drvene sanke, blago njemu, a ko nema, sačekao je da mu ih drugar pozajmi, pa niz breg. Rumeni obrazi, veselje, dečija graja, sve je to činilo nezaboravne snežne čarolije. Oštre zime donosile su i zamrznutu Ponjavicu, gde smo odlazili sa učiteljima i nastavnicima na klizanje na ledu; veliki park pred školom postajao je ogromno igralište za grudvanje i sankanje.
Za razliku od današnjeg poimanja zabave kod dece, koje je gotovo nemoguće bez visoke tehnologije računarskih igara ili bavljenja sportom u valjano zagrejanim dvoranama, pre više od šest decenija poslednje dane prvog polugodišta obično je obeležavao odlazak na sneg, u prirodu i na vazduh.
Danas više nema tih mesta, niti pravih zima. Srpska ulica postala je prometna obilaznica, Surdukom je teško proći zbog saobraćaja. Nažalost, sve je manje snega, a na tim mestima sve manje ima i za koga. Ipak, uspomene na te snežne čarolije zauvek će ostati deo kovinske zimske priče.
Zimske čarolije nisu bile samo trenutak radosti za decu, već i vreme zajedništva za porodice i komšiluk. U večernjim satima koji su dolazili već s kasnijim popodnevom, dok su se prozori zamagljivali od topline doma, pričale su se dogodovštine dana – Kovin je u tim trenucima bio ne samo mesto, već osećaj pripadnosti i sreće.
