Piše profesor Dejan Kreculj
„Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan“, Jelena, žena koje nema – Ivo Andrić
Oduvek sam se radovao proleću – donosilo je osećaj slobode i novih mogućnosti. U Kovinu, za razliku od velikih gradova, to je bilo još izraženije. Kuda god da se krene nailazilo se na rascvetale voćnjake u Žarkovcu, bašte gde su vredni domaćini sadili i sejali, oranice koje su ratari pripremali za setvu. U vazduhu je mirisalo proleće, donosilo novu radost življenja! Tako je bilo u mom detinjstvu, a tako je i sada. Kako astronomi kažu, obradovaće nas u četvrtak, 20. marta u 10 sati i jedan minut.
U našem gradu, proleće je oduvek bilo bogato običajima različitih naroda. Dolazak proleća, vreme obnove prirode i buđenja života, bio je inspiracija za brojne svetkovine koje su se kroz vekove nadopunjavale, stvarajući kulturni mozaik Banata.
U doba Austrougarske, kada je Banat bio deo jedne od najvećih srednjoevropskih monarhija, svaka narodna zajednica imala je svoje prolećne praznike, ali su ih često delili sa svojim susedima.
Srbi su proleće obeležavali kroz niz svetkovina. Đurđevdan je bio praznik buđenja prirode, sa obredima vezanim za zdravlje, plodnost i stočarstvo. Vrbica, u subotu pred Cveti, okupljala je decu u crkvenim povorkama sa zvončićima i venčićima od vrbe. Uskrs je bio najveći hrišćanski praznik, slavljen farbanjem jaja i porodičnim okupljanjem. Rumuni su proslavljali Mărțișor 1. marta, kada su se razmenjivali crveno-beli ukrasi kao simbol sreće i zdravlja. Blagovesti (Buna Vestire) su bile povezane s predskazanjima o dolasku toplijih dana. Mađari su centralni prolećni praznik videli u Uskrsu, sa tradicionalnim običajem polivanja devojaka vodom (locsolás), što je simbolizovalo pročišćenje i zdravlje. Nemci, kao deo švapske zajednice, negovali su uskršnje običaje germanskog sveta, poput Uskršnjeg zeca koji donosi jaja. Organizovali su i prolećne sajmove i vašare.
Nakon raspada Austrougarske, Banat i Kovin u njemu, postao je deo Kraljevine SHS, potonje Kraljevine Jugoslavije, ali su narodni običaji ostali nepromenjeni. Vašari su u međuratnom periodu postali još značajniji, jer su predstavljali mesta okupljanja, zborovanja, trgovine i razmene. Nova država je podsticala jugoslovenski identitet, ali su se narodne zajednice i dalje okupljale oko svojih praznika.
Posle Drugog svetskog rata i uspostavljanja komunističkog režima, mnogi tradicionalni običaji su potisnuti iz javnog prostora, ali su nastavili da žive u krugu porodica. U javnosti, proleće se obeležavalo kroz manifestacije poput radnih akcija, gde je naglasak bio na kolektivizmu i izgradnji socijalističkog društva. Značajan udeo u tome imale su i aktivnosti mladih, koji su kroz dobrovoljni, sada bismo rekli volonterski rad, davali svoj doprinos najviše na uređenju grada, ali je cilj bio pedagoški mnogo dublji, a to je radno vaspitanje, usvajanje rada kao potrebe, a ne kazne, kako se, nažalost, danas shvata.
Iz bogatog legata nastavnika Bogdana Bogića, izdvojio bih fotografije sa jedne od prolećnih radnih akcija sekcije „Mladih gorana“, održane u martu 1963. godine na Ponjavici i vašarištu. Na poleđini fotografija pedantni hroničar našeg grada zapisao je tačne podatke o akciji, pa i koji su razredi.
Verovatno će se neko zapitati gde je bilo vašarište? U to vreme, pre melioracije, veliki podvodni prostor prostirao se ispod Proleterske ulice ka sadašnjoj obilaznici. Na to mesto se dolazilo ulicom koja i danas nosi naziv Vašarska – idući od centra ka Dunavcu, prva poprečna pre policijske stanice. S obzirom da sam sve fotografije primio u nasleđe, koje i danas čuvam, do sada sam mnogo toga digitalizovao, teško mi je bilo da se opredelim koju bih od ovih fotografija izabrao, pa zato ću nekoliko da podelim sa vama.
Proleće u Kovinu oduvek je bilo više od obične smene godišnjih doba. Bilo je vreme obnove prirode, okupljanja, proslava i sećanja. Kroz vekove, različite narodne zajednice razvile su običaje koji su se prožimali i oblikovali specifičnu kulturu ovog kraja. Iako su se društvene i političke prilike menjale duh prolećnih svetkovina nikada nije nestao. Tradicija je, bilo kroz verske praznike, bilo kroz nove društvene manifestacije, nastavila da živi i prenosi se sa generacije na generaciju do današnjih dana. Šta više, povremeno se dogodi da se datumi poklope i da svi hrišćani istovremeno proslavljaju praznik Hristovog vaskrsenja. U 2025. godini, hrišćani širom sveta će proslaviti Uskrs istog dana – 20. aprila.
Danas, kada proleće ponovo dolazi, vraća se i taj osećaj slobode i novih mogućnosti – baš onako kako ga je opisao Ivo Andrić. Mnogo je istine u njegovim rečima: “Ništa živ čovek ne može izgubiti što mu jedno proleće ne bi moglo vratiti.”
