Badnje veče ima svoje običaje. Neki od njih nisu zapisani.
Na Badnje veče nije se govorilo sve što se znalo. U ono vreme, uostalom, nije se govorilo ni sve što se mislilo, pogotovo ako je to bilo drugačije od onoga što je moralo da se misli.
Na Badnje veče to nije bila zabrana, niti pravilo zapisano bilo gde. Bila je to tišina koju su odrasli nosili u sebi, a mi, deca, prihvatali bez pitanja. Znali smo da je taj dan drugačiji ne zato što je neko to objašnjavao, već zato što se govor menjao. Rečenice su bile kraće, glasovi niži, a reči pažljivo birane.
Neke se reči tog dana jednostavno nisu izgovarale. Ne zato što su bile ružne, već zato što su bile teške. Nije se govorilo o svađama, o nepravdama, o brigama koje su inače ispunjavale dane. Kao da su te reči imale težinu koju kuća toga dana nije smela da primi. Ostajale su ispred praga, zajedno sa kaljavim čizmama i dnevnim nemirima.
Bio sam dete, ali se sećam da se na Badnje veče govorilo tiše, ali ne hladnije. Naprotiv. Tišina je imala toplinu, a odsustvo reči stvaralo je osećaj prisnosti. Ljudi su se gledali više nego inače, a ono što se nije reklo bilo je često važnije od onoga što jeste. U toj uzdržanosti bilo je poštovanja — prema kući, prema ukućanima, ali i prema samom danu.
Mi, deca, to smo osećali instinktivno. Nismo znali pravila, ali smo znali granicu. Znali smo da se tog dana ne viče, ne prigovara i ne započinje razgovor koji bi mogao da zaboli. Ako bi neka teža reč slučajno krenula, bila bi presečena pogledom ili kratkim: „Pusti danas.“ I to je bilo dovoljno.
Možda je baš u toj prećutanoj reči bila suština Badnje večeri. Ne u onome što se izgovara, već u onome što se svesno zadrži. U odlaganju tereta za neki drugi dan. U odluci da se makar jednom godišnje ćutke složimo da je mir važniji od istine izgovorene naglas.
Danas se govori mnogo, možda i previše. Reči su izgubile težinu jer se više ne mere. A ipak, kad se setim Badnje večeri iz detinjstva, najjasnije pamtim upravo ono što nije bilo rečeno. Tu jednu reč — neizgovorenu, ali prisutnu — koja je držala našu skromnu kuću na okupu.
Možda zato Badnje veče i dalje ima snagu. Ne zbog običaja, ni zbog stola, već zbog te tihe saglasnosti da postoje dani kada se ne govori sve. I da je ponekad upravo ćutanje najdublji oblik razumevanja.
Piše Dejan Kreculj
Poslušajte i pogledajte na https://tinyurl.com/mrvxe5zz
