Piše profesor Dejan Kreculj
Kraj školske godine oduvek nosi poseban naboj – vreme rastanka, ali i novih početaka. Završni razredi, s osmehom ispunjenim strepnjom, zatvaraju jednu etapu života i zakoračuju u sledeću.
Sećam se svoje „male mature“ – skromne, ali vesele svečanosti u školskoj sali. Srednjoškolci su slavili matursko veče u hotelu na Starom gradu, dok smo mi maštali o trenutku kada ćemo i sami biti deo te čarolije. Taj dan brzo je stigao – matursko veče, dugo, nezaboravno, praćeno maturskim ispitom i upisom na fakultet. A onda, razlazak – svako svojim stazama.
Kraj školske godine donosi i dragu tradiciju – susrete generacija, kada se nekadašnji učenici okupljaju, slaveći okrugle godišnjice završetka školovanja. Moja osnovnoškolska generacija, nažalost, nikada se nije sastala, dok je gimnazijska to učinila samo jednom. Ipak, sa odeljenjima kojima sam bio razredni starešina bilo je okupljanja – povremenih, ali dragocenih, dovoljnih da očuvamo osećaj zajedništva. Uskoro nas čeka novo viđenje.
U školskom legatu pronašao sam fotografije tih susreta: crno-bele uspomene iz 1976, s natpisom na poleđini koji beleži dvadesetu godišnjicu okupljanja. Tu su i novije, u boji – bivši đaci ponovo uz svoje nastavnike, s osmesima koji i dalje odjekuju starim drugarstvom.
Lepo je vratiti se uspomenama na đačko doba, sresti one koji su nekada sedeli pored nas, delili tajne, zadatke, radosti i brige. Neki su sada daleko – u drugim gradovima, državama, na drugim kontinentima – dok su drugi tu, viđamo ih svakodnevno. Ipak, tek susret generacija otkrije koliko su godine prohujale, kako smo sazreli, ostarili – a u nama i dalje živi onaj „mali plavi đak“, koji sanjari u klupi kraj prozora. Dok ovo pišem, negde novi klinci, kako bi rekao Balašević, slave svoje mature, tkajući sopstvene uspomene pod istim zvezdama.
