Kovin u fokusu: Tragovi ljubavi

Piše i seća se Dejan Kreculj

Među požutelim stranicama autorskih primeraka nekadašnjih Kovinskih novina, koje sam pre dvadeset godina sačuvao dok sam bio saradnik, pronašao sam jedan prilog drugačiji od ostalih. Nije to bio zapis o starim građevinama niti o događajima iz šezdesetih godina prošlog veka, već o Kovinu „Tu, kraj nas…“, kako je bio naslovljen.

Kako oduvek imam sklonost da čuvam uspomene, tako sam u folderima iz tog vremena pronašao i ovaj prilog:

Običan dan, svakodnevica. Svakoga dana ista lica, isti glasovi, iste ulice, isto… sve. Od drveta ne vidimo šumu. Nije ni čudno; zagledani u sebe i svoje probleme ni ne primećujemo kako neumitno kaplju dani, meseci, godine.

Grad čine njegovi ljudi, ali i ulice. Ružno hitro ubode oko. Neprestano gazeći panonsko lepljivo blato, ni ne primećujemo ga. Pešački prelazi su zaboravili šta je to boja, a i čemu, ali zato je obilato ima po nemilosrdno prljavim, nažvrljanim zidovima. Šaraju svi, od neveštih dečjih ruku do smutnih prosedih glava: navijači timova ili partija. Psovke, prizemnost, ogavnost. Grafiti, kažu. Da li?

A onda, tu negde, zaklonjene od pogleda očiglednošću, izviru sa senovitog zida, poput mesta odakle zažubore prve kapi moćne reke u crnoj šumi, četiri reči: „Volim te, mala pahuljo.“ Oronuli, memljivi zid i ogolele grane koje proviruju iz porte više su deo davnog dečačkog sna ili odjek Đoletove pesme nego stvarnost. A ipak, jeste. Na jedinom jedva očuvanom delu zida, velika, crna slova: strpljivo, pravilno nanizana. Samo četiri uboge reči kojima je želeo da kaže sve.

Onaj ko voli, istinski i do kraja, reč volim piše velikim početnim slovom. Ko veruje, taj i piše Bog i Čovek i Ljubav. A on Voli, obožava čak. Obraća joj se poput Gospodu sa „Ti“. U njegovim očima, ona je malena, sičušna, belina svojstvena snegu. Čednost sama. Nežna je, krhka, smerna i ranjiva, da bi je tek vrelina ustreptalog daha mogla zauvek odneti. Voljena nije „pahuljica“, već „mala pahulja“. Možda je Snežana, možda i nije. On voli i mora da usklikne svoje dvadeset tri zvezdice sreće. Hteo je to da napiše na velikom, letnjem nebu, ali se pobojao opakog pogleda. Zato je, pomalo stidljivo, ali odlučno, ostavio ovaj trag u senci.

Četiri reči na zidu, neprimećene. Jedan grafit i jedna ljubav. Tu, kraj nas, izroniše za tren iz mutne svakodnevice. U Kovinu, 5. januara 2005.

Još dok nije bio objavljen, u razgovoru u redakciji spomenulo se i čiji je grafit, ali mene to nije zanimalo – hteo sam da ga zapamtim i ostavim kao belešku o jednoj ljubavi i jednom vremenu.

Grafita odavno više nema. Lagano je nestajao vremenom, a na tom zaklonjenom mestu pojavili su se drugi, s porukama ne baš nežne sadržine, sve češće brutalni i vođeni potrebom da se nervoznim linijama nešto devastira.

Ali da i beton može da posluži, video sam nedavno na trotoaru, gde je neko nekada napisao jednostavnu poruku: Mica i Đole i srce. Kada sam to pročitao, upitao sam se, pošto se rimovalo: da li se Mica i Đole još uvek vole? Kako bilo, ostao je trag u betonu, ma ko oni bili, jer opet ne želim to da saznam.

I, kao što Volt Vitman u Vlatima trave kaže:

„Ako ne uspeš da me odmah nađeš, ne gubi hrabrost;

Ako me ne nađeš na jednom mestu, potraži me na drugom;

Negde ću stati da te sačekam.“

A onda, ne mnogo dalje, sam trotoar, lomljen vremenom, pokazao je da i beton ima srce.

Mnogo je mesta gde možemo videti što drugi ne primećuju, a čeka nas.