Piše Dejan Kreculj
Ne tako davno, u neposrednoj blizini škole u kojoj sam proveo radni vek, srušena je jedna stara kuća. U njoj su živeli stariji ljudi, muž i žena. Pošto sam odrastao u neposrednom komšiluku, u ulici pored starog parka, poznavao sam ih onako kako dete poznaje odrasle iz susedstva – više po njihovom prisustvu i pozdravu u prolazu nego po nekom dubljem razgovoru.
Sećam se, međutim, da sam kao stariji osnovac ili gimnazijalac ponekad svraćao kod njih. Najviše me je privlačilo njihovo dvorište: tiho, puno cveća, sa bunarom gotovo na samoj sredini. Iako su imali vodu u kući, bunar je i dalje bio u upotrebi. Voda se nalazila na ne tako velikoj dubini, a bunar je bio ozidan ciglom. Njegov gornji deo bio je zaštićen kućicom od letava, sa krovom pokrivenim biber-crepom. Kada bih pogledao u tamni vodeni krug na dnu, činilo mi se kao da zavirujem u neki sasvim drugi, nestvarni i skriveni svet. Njegove poslednje dane pratio sam dok je trajalo rušenje kuće.
U starom Kovinu bunari su bili srce svakog bolje stojećeg domaćinstva. Postojale su, naravno, i javne česme. Sećam se jedne koja se nalazila tačno na mestu današnjeg travnjaka kod pešačkog prelaza, tamo gde se park spušta prema nekadašnjem Sreskom načelstvu. Ipak, početkom pedesetih godina prošlog veka počelo je organizovano vodosnabdevanje. Gradski vodovod postepeno se širio i ulazio u naše domove, potiskujući stare bunare u senku sećanja.
Za bunare me vezuje još jedna uspomena, živa i gotovo filmska, a dogodila se na Crvenki, u vreme kada se kod čika Đure pekla rakija. Vesela mašina radila je punom parom, kazan je curio, a okupljenom društvu zatrebala je sveža, hladna voda da se doda u tabarku i rashladi je. Pošto sam bio najmlađi u društvu, uzeo sam kofu i ponudio se da izvadim vodu iz bunara.
Hteo sam da spustim limeno vedro, vezano za staru sajlu, ali mi je ruka neoprezno skliznula. Pustio sam je, a vreteno se istog trenutka zavrtelo, okrećući se sve brže i luđe. Kofa je tutnjala prema dnu, stigla do kraja sajle, otkinula se i nestala u dubini.
Zbunjen, zatečen i pomalo postiđen pred starijima, vratio sam se do kazana i priznao šta se dogodilo. Čika Đura i komšije samo su se nasmejali mojoj neverici. On je mirno ustao sa stolice i rekao:
– Nema tu nikakve brige, doneću mačku da je pustimo u bunar.
Mene je to načisto zaprepastilo. Odrastao sam u stanu i nisam imao mnogo iskustva sa bunarima, a kamoli sa nekakvim mačkama koje se u njih spuštaju. Kakvu crnu mačku da bace u bunar samo zato što se otkinula kofa? Ubrzo se čika Đura vratio iz šupe noseći spravu koja je više ličila na minijaturno brodsko sidro nego na bilo šta drugo – trokraku gvozdenu kuku, pričvršćenu za dugački, tanki lanac. Objasnio nam je da tu „mačku“ uvek drži pri ruci, jer je sajla na bunaru odavno dotrajala. I zaista, kada ju je spustio u dubinu, čika Đurina „mačka“ je već iz prvog pokušaja zakačila dršku kofe i izvukla je na svetlost dana.
Kada se danas čovek osvrne, shvati koliko su ti stari bunari povezivali ljude na neobične načine. U starom Kovinu nije bilo neobično da i dobre komšije imaju zajednički bunar. Kopao se tačno na međi između dva placa, pa su se dve porodice pošteno i bratski služile istom vodom, deleći i kap i sušu.
Vreme je donelo cevi, slavine i vodu pod pritiskom, a stari bunari su polako utihnuli. Ipak, kada se setim onog dvorišta i bunara pod biber-crepom ili čika Đurine trokrake „mačke“, učini mi se da iz dubine tih zidanih krugova i danas dopire isti onaj hladan i bistar dah prošlosti.
Podkast https://tinyurl.com/yuz8yexs
