13.10.2024. – Kao junakinje nekih ruskih klasika, njih dve same, majka i ćerka, okružene prirodom, tik uz veliku reku, u društvu pasa i mačaka, u ambijentu potpune slobode i mahom bez pošasti 21. veka. Ali i bez tekuće vode, sa samo jednim produžnim gajtanom na kome je sijalica, punjač za telefon i nekako je negde ukopčan jedan maleni frižider. Struju su pozajmile od komšije. Tamara i Ognjenka Rašić žive svoj jednostavni život, ne kukaju, ne žale se, mada bi volele da je bar malo bolje.
To bar malo poguralo je njihovu priču na društvenim mrežama i dotaklo dobre ljude, a na konkretnu akciju navelo Tamaru Misirlić, mladu humanitarku koja poput dobrog anđela ide po Srbiji i svetu i čini dobra dela. Tamara je pokrenula priču i uskoro počinje gradnja kuće za majku i ćerku.
A kada se iza žbunja probijete do gume koja visi kao ljuljaška, pred vas stanu dva pametna lica, dva para iskrenih očiju koja isijavaju dobrodošlicom i koja ne daju da im se uputi ni trunka sažaljenja.
Iza njih je njihov kućerak nasleđen od pradede, u njemu jedna sobica i nešto kao hodnik. Tu je kuhinja, tu je soba, tu je sve. Stolarija se raspada, sa zidova otpadaju slojevi drvene građe, jedan krevet za njih dve, jedan bunar napolju iz koga zahvataju vodu. Tu Tamara pere sav njihov veš i širi na žici u dvorištu. Imaju i jedan šporet napolju koji se naloži kad je lepo vreme. Unutra se greju na drva i granje koje se prikuplja okolo.
–Znam, reći će sad vidi ovu lenštinu, neće da radi, nego traži pomoć, bez gorčine, inteligentno oblikovano, počinje Tamara priču u nedeljno popodne u koje smo se svi sjatili da ih obiđemo. Tu je fondacija Kovin- humano srce, tu je saradnik Tamare Misirlić, i predstavnici fondacije Promenimo svest, stigla je i Ljupka Stević, estradna umetnica, inkognito, kaže, a onda i neki ljudi potpuno individualno organizovani. Videli, prepoznali pa došli sa punim kesama i poklonima.
–Zaista, zašto ne radite? Vi ste diplomirana pravnica?
–Radila sam dok se Ognjenka nije rodila. Onda se majka razbolela, morala sam oko nje, pa se i Ognjenka razbolela, a onda sam i ja imala dva kancera... odgovara iskreno Tamara. Tu se novinar povlači pred čovekom u sebi. Tamara je u toj kući živela kao dete sa bakom i dekom i roditeljima, ali je sudbina htela da deda ode rano, potom i otac i da ostanu žene same. Prvo njih tri, sada njih dve.
Ima li straha u toj šumi?
–Zašto bi me bilo strah, da dođu lopovi da mi ukradu ono što nemam? Pa, meni kad bi lopov ušao u kuću ostavio bi 100 evra – smeje se Tamara, žena koja odaje takvu uravnoteženost i mir, da se zaista nameće zaključak da je živeti u toj prirodi, blizu vode, bez zagađenja, najbolja zaštita i najzdraviji život.
–To mi i pomaže. I Bog, koji nas čuva?, dopunjuje ona ovu opasku.
Tu su i komšije, naravno: –Mogu stvarno da kažem da imam komšiluk za poželeti. Nije bilo potrebe da čuvaju. Ognjenku, nikada je nisam ispuštala iz vida dok nije porasla. Uvek je ona bila samnom u svakoj prilici. I sada je ispraćam i dočekujem. Komšije su u slučaju neke hitne situacije uvek bili tu da pomognu. I za sve drugo.
Nije teško živeti bez stvari i onoga što tehnologija omogućava:
–Najteže je kad čovek nema zdravlje, kada nema sloge u porodici. Treba se samo okrenuti pa videti onu lepšu stranu života. Svaki način života ima onu dobru i lošu stranu. Sad zavisi ko šta više voli i ko kako gleda na život, naša domaćica je puna dobrote i topline, a radila bi ona, ono za šta ima talenta. Šila bi. Samo ne radi mašina. Ona na nožni pogon. Eh, da joj je ona stara singerica koja ju je othranila…
Dok se mi okrećemo po dvorištu, razgledamo, kese pristižu, a i ljudi.
Iz humanitarnih organizacija mole sve ljude dobre volje da za sada više ne šalju i ne nose pomoć jer Tamara nema gde to da smešta i čuva. Kada bude potrebe za novim paketima oglasiće i navesti šta je konkretno najpotrebnije. Svim darodavcima, zahvaljuju se i Tamara i Ognjenka i mole za razumevanje.
Ognjenka je zrela za svojih desetak godina. Mala pametnica, nosi život dostojanstveno, ali je dete. Ljupka Stević je, iako poznata i popularna, došla ovde samoinicijativno. Inkognito, kako kaže. daje Ognjenki kesu. U njoj je mobilni telefon. Devojčici zasijaju oči. Raduje se, ali brzo suzbija ushićenje, presrećna je, ali nije pristojno to previše nalglašavati. Stigao je i drugi poklon, mali sintisajzer. Ona voli muziku. Žena koja ga je donela, došla je sa ćerkom, tek tako. Ognjenka je ushićena, sad već ne može da suzbije radost i nevericu. Pokriva usta rukicama. U kesama na podu iz jedne vire nove moderne čizmice i patike. Onakve kakve nose sve njene vršnjakinje. Tu je obilje hrane i drugih potrepština. Ljudi paze, donose ono što je nekvarljivo, jer one to nemaju gde da čuvaju.
Još malo. Još neko vreme. Sutra će doći ljudi da vide šta sve treba, da pošalju mašine da raščiste teren. Stara kuća ostaje. Neće se rušiti. Ne da ni Ognjenka. Ona će to čuvati u spomen na svoje pretke.
-Dobri ljudi su se organizovali i dobićemo kuću, kaže nam, a na pitanje šta želi da ima u sobi pominje sto na kome će učiti, krevet i police za knjige.-Meni dosta! Ne, neće spavati sama u sobi. Voli da spavaju zajedno- Mi volimo jedna drugu, kaže ova devojčica snažnog imena koje joj je deda namenio. I nije pogrešio. Ona je jaka i topla, kao oganj, kao dom.
V.Živkov
Foto M.Ljiljanić
