Foto KUD Mramorak
Kako se osećaju meštani sela u kovinskoj opštini, šta im treba, šta nedostaje, o čemu maštaju iz pisma sa fejsbuk stranice
Pitanja koja vise nad našim selom. Kako dalje kada svega fali?
Nekada smo imali sve. Doktora koji je poznavao svakog čoveka po imenu. Zubara koji je znao da kaže: “ Otvori usta, ali zatvori dušu, ne boli toliko.“ Apoteku u kojoj je razgovor lečio, a ne samo lek. Imali smo vrhunske učitelje, nastavnike ( neka se ne uvrede ovi današnji i hvala im što su ostali ovde da rade). Učionice pune dece, đačku galamu, firme pune radnika, velika domaćinstva, kafane pune života, sportske klubove, sekcije razne, pijacu punu naroda, imali smo komšije, pozdrave pa i svađe- ali i mirenje.
Imali smo selo puno života, koje je disalo.
Danas?
Ostalo je( po meni) jedva1500 duša. I broj se neprestano smanjuje, mladi odlaze, narod star umire. Selo je postalo „staro“, tek po nekad radost obasja po neku porodicu rođenjem deteta. Mnogi više i ne veruju da će se za 10-15 godina ovde čuti išta osim vriske ptica i lavež pasa lutalica.
Nema doktora-trči u Kovin, Pančevo. Nema zubara trpi. Nema apoteke- snađi se. Asfalt do susednih sela više liči na minska polja nego na put. Voziš a ne znaš hoće li točak ostati u rupi ili auto. Krpa na zakrpu.
Voda?
Nekada pijaća, danas tehnička. Pijemo flaširanu, kuvamo sa rezervom, bojimo se za zdravlje dece. A deca..njih sve manje. U školi ih jedva za po jedno odeljenje. Nastavnici putnici, brzo odu..jer ko će ostati tamo gde i temelji odustaju?
Opština?
Strašnooo!
Sve uzela pod svoje, a mi šta imamo od toga? Osim što nas uče da ćutimo, trpimo, i budemo zahvalni što nas nisu zaboravili skroz. Možda i jesu?
Niko od “ gore“ ne pita kako je to kad nemaš kome da se javiš u ambulanti. Kako je to kad boli zub noću a najbliža ambulanta 30 km. daleko. Kako je to kad stariji ostanu bez leka, a mladi bez posla.
Kako je to kad tvoja ulica više nije ulica, već uspomena.
I zato pitam: kako dalje?
Kako da se borimo kada je boraca sve manje?
Kako da sačuvamo selo kada i država od njega diže ruke? Nije ovo samo naše selo, ovo je lice Srbije koje se briše. I ako ćutimo, i ako ne pišemo, i ako ne vičemo- ostaćemo bez ičega.
Zato ovo pišem, a molim i vas da pišete, kao krik. Za sve nas koji volimo naš Mramorak, naše selo, ali ne znamo kako više da ga sačuvamo.
Neka ostane bar zapisano- da nismo ćutali, da smo govorili. Da smo tražili pomoć.
A vi „gore“, ako čitate- dođite.
Dođite tim putem.
Pokušajte popiti vodu.
Pokušajte naći lek.
Pokušajte nas razumeti, dođite živite ovde.
Pa onda recite- da li biste, kao mlad čovek, ostali ovde.
Preuzeto FB stranica Mramorak
