Piše: Violeta Živkov
Kao što Kodeks novinara Srbije kaže, a ja sam novinar skoro 40 godina, baviti se ovim poslom profesionalno znači ne stavljati se ni na jednu stranu, bez obzira na lična ubeđenja i opredeljenja. Jedina strana za novinara su činjenice. Istina, ako je ikako moguće uobličiti je na osnovu prikupljenih činjenica. A tome se teži. Sve drugo su plaćeni promoteri raznih opcija, glasnogovornici i piskarala u funkciji marketinga opcije kojoj služe.
Sad kad smo to razgraničili, da krenemo dalje.
Društvene mreže i internet daju svakome mogućnost da iznese stav. Istina, retko svoj, češće preuzet. I nažalost, da tvrdi da zna nešto iako je lako proverivo to neznanje.
Na primer, šta sui informacije od javnog značaja?
Informacije od javnog značaja, sam naziv upućuje na neku javnost, a šta bi trebalo da bude javnije od rada institucija koje se finansiraju iz narodne kase?! Dakle, o tim informacijama, njihovom čuvanju i deljenju brinu isključivo javne institucije, ustanove, preduzeća… Oni koji žele da do njih dođu upute zahtev, pozovu se na Zakon i onaj kome su se obratili mora da odgovori u roku od 15 dana. Ako to ne učini, sledi prijava.
I to smo, dakle, raščistili.
Novine, mediji, nisu u obavezi da dele informacije dok su u postupku prikupljanja svih činjenica, ali jesu potom jer ih na to obavezuje Kodeks. Novinar nije tračara i skandal majstor na društvenoj mreži. Novinar je odgovoran za podatke koje iznosi i ako to zaboravi, može snositi ozbiljne sankcije.
Novinarstvo nije copy – paste prepiske iz inboxa, nije ni nazivanje ljudi pogrdnim imenima, nije etiketiranje uličnim žargonom. Time su se nekad bavili zaludni, uz seosku prodavnicu ili preko plota. Sad su dobili internet. Doduše, ima tih zaludnih i po gradovima. I tamo „svi sve pouzdano znaju“. Blagodet interneta i društvenih mreža tek je omogućila raznoraznim neostvarenim ljudima da postanu „uticajni“.
To nije nivinarstvo. To je tračarenje.
Novinarstvo je ozbiljan posao, odgovoran i nezahvalan. Uvek će biti onih kojima se neće dopasti to o čemu novinar piše, uvek će, kao i o fudbalu, svi misliti da bi bili bolji selektori, odnosno pisci. I to je dopustivo, ali biti zaista novinar znači ispeći zanat i biti mu posvećen.
Nažalost, u ovoj se zemlji potpuno izgubilo i ono malo znanja o novinarstvu koje je auditorijum imao. Ili pišeš hvalospeve i lažeš bez ikakvih posledica, ako služiš vlasti, ili moraš da krkitikuješ sve što vlast radi, nekad takođe lažeš, ali da bi dobio pažnju i nekako uticao na tu vlast. Ni jedno ni drugo nije novinarstvo. Novinar ne sme da služi. Ne sme da navija, novinar mora da sledi činjenice i poštuje pravilo više izvora informacija. Bez toga dobija iskrivljenu sliku zbog koje i javnost ima iskrivljenu sliku, a novinar može da dobije tužbu.
A sad malo o portalu Kovinske:info!
U uvodnom tekstu koji obično piše urednik, napisala sam, portal ne pripada nikome osim osnivačima i činjenicama. Obraća se javnosti kovinske opštine, koju ne deli na stranačku, naprednjačku, opozicionu. Ne deli je uopšte. Za portal Kovinske:info javnost i čitaoci su jednaki i svi imaju pravo na informaciju. Kakva je takva je. Nekom se dopada, nekome se ne dopada. Ali zato su tu čitaoci da kad pročitaju kažu svoje mišljenje! Ostave komentar. Osude, pohvale, šta god.
Portal Kovinske:info radi dobru stvar. Znate kako se to vidi? Po tome što smeta onima koji bi da dobiju mesto koje će da pljuje, sablažnjava, skandalizuje i bez kriterijuma produbljuje razdor. Portal Kovinske:info to neće raditi.
A znate li još zašto?
Zato što su najčitanije informacije na portalu o slikama Vlade Komarice, o rukometnom turniru, o izuzetnoj književnoj večeri, po statistici iz poslednjih nekoliko dana. Zato što su na portalu našli svoje mesto đaci Srednje stručne škole, zato što je Portal ispratio našu volonterku na put u Pariz, zato što smo preneli ono što se dešava u selima, među penzionerima, meštanima…i zato što za velike i ozbiljne priče treba vremena. One se ne pišu copy – paste tehnikom iz inboksa, one se pišu sa mnogo razgovora, istraživanja i provera.
Ko ima strpljenja, čitaće, ko nema nije obavezan da čeka.
I tu je sva filozofija.
